Osećam je
I kako se smeje, i kako razmišlja i kako me gleda
Osećam njenu dušu, prostranu, duboku
A i njeno telo, u svoj svojoj raskoši i lakoći

Još mnogo toga znam o njoj
Samo ne znam ono jedno, glavno
Da li uopšte postoji, još negde
Osim u meni
U trenucima dok je tražim i prizivam

Posebno mi se javlja kada mi fali ljubav
Kada mi dosade sva ona samovanja
Kada bi samo da je gledam
Držim za ruku
Nežno ljubim
Da jednostavno trajemo u vremenu
Kroz ćutanje i smeh
I osećamo jedno drugo, uvek iznova
Kao kada upoznajemo novu umetnost koja nas nosi

Ali je nema, već dugo je nema
Da se pitam da li je ikada i bilo
Da sve oživi u meni i probudi dugo uspavano

Kada nema prave
Moram da je izmišljam
Kao san koji me još nije napustio

Kada fali ljubav
Sve fali

Duga uspavljivanja u noć
Doživljaj zore, sumraka, ponoći, tišine, kiše, sunca

Pored nje sve ima neku drugu dimenziju

Nalik melemu koji sve leči

Tek u po nekoj zablista njen lik
Ali vrlo brzo se istopi

Srce krene da se otvara, onda se brzo zatvori
Kaže – nije ta
Traži dalje

Čeka dalje

A već je umorno, gladno pažnje, bliskosti

U međuvremenu je ta žena oživela u meni
Stvarna je u svojoj nestvarnosti
Toliko toga znam o njoj
Kao da je čujem, osećam, vidim
Samo ne znam jedno
Da li postoji

Ako je ima
Nevažno što je još nisam sreo
Ili jesam a da toga još nisam svestan…

Želim da joj kažem samo jedno
Hvala joj što postoji takva

Vraća mi veru da sa nekim može da se traje
Zajedno
U dvoje

Nadam se da neko takav živi i u njoj
Da nije prestala da veruje
Da će ga sresti

Bez toga

Bez te nade

Da postoji neko
U čije more mogu mirno da uplove sve naše lađe
Život nema smisla

Nema bez ljubavi

Prave