govor porekla
.
vodiću te pod mrku planinu da čuješ
kako moja majka govori pola ijekavicom
da osetiš ko sam zapravo ja
mješavina gospoštine iz temelja rimskog grada
gde mačka od grada do grada krovom putuje
i gde su grobovi živi u porcelanskim tacnama
sa po jednom glinenom vazom na čelu
i mešavina bitaka koje se sa siromaštvom bore dušom
pod krovom gde se kristališe sneg do pola prozora
u vreme velikih sanki
vodiću te na vale lude reke
da ruke moje meke
uviješ u svoje ruševine
pa ako se izlečiš od sebe
onda možemo da pričamo
o raštimanim klavirima koji su kamen spoticanja
naših kuća od mozaika mira
o slikama koje čame u nekakvim ostavama
vlagom zapretane
i kipovima što su nastajali u vreme laži
o devojčicama koje tata vodi frizeru
o kupovinama polovnog nameštaja
o životnom cirkusu koji nam uopšte nije trebao
o pismima koja mi pišeš uvijen u deku
sklupčan u fotelji pokrivenom vunenom krparicom
vodiću te da ti otćutim
da se vreme meri od onog časa
kad prestaneš da maštaš o životu
i počneš da ćutiš pred drugima svoju sreću
uzeću te za ruku i odvešču te u svoju knjigu
da tamo se sretnemo kao ljudi
papirni ljudi od čelika

IZ ZBIRKE “KRATKA PRIČA O OTVORU BLENDE”