“Zgrčilo mi se nešto, moj Manitu, tu u grudima, pa ni tamo ni tamo. Gledam neke fotografije, slušam Džonija i ceo mi se život raznizao na sastavke skoro nikad više nespojive. A eto, celina su. Ja su.
Ah, šta bi mene sa ove dve Venere mučilo osim ljubavi! Sve ostalo je rešivo i lako.
Ti znaš da onaj krevet posut laticama ruža i bosonogi ples po pokislom podu ne mogu da zaboravim. Jebe me to što nikako da sednem i da sve to opišem. Nekako kao da me nije prošlo. Još nije odradilo svoje u meni. Jeste, bila sam tada i prvi i poslednji put nečija carica. Sve ostalo i svi ostali samo su bleda kopija originala.
Ti znaš da niko više nije, a niko, po svemu sudeći i neće, jesti iz moje ruke san. Tako si umeo da me baciš u mašinu maštarija da mi misli potpuno pošašave da mogu da pišem satima kao luda, hvatajući ih da mi ne pobegnu. Ti znaš da sam noći provela nad kompjuterom radjajući našu decu, brinući o njihovim bolestima, plašeći se za njihovu bezbednost. Voleći ih. Mazeći ih.
Ti znaš da sam jedino s tobom umela da proživim sebe u potpunoj punoći duše.
Ti znaš da sada ne plačem a plačem. Za čim? Za onim darom kojim se dva bića jednostavno i lako spoje, a kad se razdvoje to ne boli. To uništava. Nedavno sam možda volela jednog čoveka koji je naprasno ostao bez svoje životne saputnice. Potpuna spurotnost onome što si ti. Kontrola emocija nevidjenja. Ja sam, kao po običaju, pljuskala reči ljubavi, besa,nežnosti, ljutine, sreće, poverenja, nepoverenja, bunila, ludila. Znaš ti mene, kao otvorena knjiga. Ništa ne krijem. Ne umem. Čitam posle kako je odlika zrelosti da prećutiš. Jes, pa da crknem od ćutanja! I boli me uvo da l sam zrela il ne! Moram da kažem ne mareći da li ću tako nekog da povredim! Luda žena. Makar i na sopstvenu štetu, ja kažem.
Elem, gospodin “novi” zgrči me svojim prisustvom toliko da jedva čekam da sastanak prodje. Valjda nosi neviđeen osećaj nesigurnosti, toliki da ga prenese na mene. A ti, eh ti. Dovoljan je bio samo jedan pogled, jedan blagi dodir ruke i gotova sam. Opuštena i spremna na sve. Posle nekog doba skontah, luda ja, ovaj ne ume da gubi.
A ti, gubio si i time dobijao. Nisi se trošio, već snagom bogatio. A on, naizgled željan života, samo je bio polumrtav čovek koji se kao bajagi bori za život, a zapravo se samo koprca nesviknut na gubitke.
Uistinu, imao si neviđen dar da gubljenjem dobijaš. I sada, kad me, dok ti ovo pišem, prođe ono što me na početku gušilo, pitam se, jesmo li se mi onda voleli kao ludi ili nam se samo činilo da nas neko mazi po obrazu, umirujući nas, kao životinje pred klanje?”