ŽENA KOJA NEMA KUĆU

Cijeli život živim u strahu od izbacivanja
Van, u gluho doba noći, u zlatne
Dane augusta, dok su mi rasle dojke,
Dok skupljam kosu sa umivaonika
Od oca sam se sakrivala u potkrovlje
I pušila njegove cigare, a čikove
Gurala između crijepova
Ostajala bih gore dan ili dva,
Potom silazila kad bi mi nestalo svega
A on bi me dočekao na vratima
Cereći se, zgasnut u licu
Opet si meni došla, je li, govorio bi
A ja sam slušala pretis lonac kako pišti
U kuhinji, puna pokore, za krevet,
Za mutne snove, za kašiku
I moj prvi muž
U svakoj svađi znao je da kaže
Marš napolje, cmizdri nekom drugom,
i ja sam se poslije sedam godina braka
opet vratila ocu
Prevalila sam prazne puteve ove zemlje,
klonule glave
A otac me upita: Koliko si mislila da ostaneš?
I nedugo potom otrgoh se ponovo ocu
Moj drugi muž održava travu na grobljima
Ljudi govore da je lud, podsmjehuju mu se,
I zbog toga on kući dolazi natmuren
I ne gleda u naše dijete
I kinji me što su kadife na balkonu ofucane,
Iako nisu
Ko krunicu kadife ščepao me za glavu
I odvukao do ulaza
Nogama sam gurala ulazna vrata, preklinjala ga
Samo da me ne izbacuje van
Uradiću sve što kažeš,
samo me ne tjeraj iz kuće, rekla sam mu
Iako već vidjeh put i neku drugu dokolicu
Izmjenjenu veoma, ali opet istu