Kome smeta Meša?

Čitao sam kako je Meša Selimović pisao Derviša
Četiri pune godine, i to noću, satima a preko dana je radio redovan posao
Pisao je uz cigarete, kafu, prepravke, dorađivanja, vraćanja, uvek nova čitanja
Posle je to napisano nosio prijateljima, nekima se dopalo, nekima nije
Zapitao se da li uopšte sve to da objavi ili ostavi u fioku za neke druga vremena
I dovrši kada bude imao snage, vremena, živaca
Ko će to uopšte čitati, koga to zanima, zapitao se
Ali nastavljao da piše i piše

Kada je knjiga izašla, neki je nisu primetili, neki su rekli da je beznačajna
Dok nisu krenula priznanja, nagrade
Onda je to postala opšta tema, večna, o kojoj ni danas ne prestaje da se priča

Vrlo brzo je to postala jedna od najvećih knjiga tog vremena
U kojoj su pronašli svi, nešto svoje
Život po dogmi, običajima ili nešto nalik Hasanovom begu u slobodu

Selimović je istrajao u pisanju, vraćao se Dervišu, vraćao se
Sve dok nije rekao – to je to, ne mogu mogu više, kome se sviđa, sviđa
A kome ne, ne mora ni da čita –

U međuvremenu je to postao jedan od naših najvećih romana
Iako roman, čista poezija
Prepuna dobrih mesta, citata, mudrosti, lepote stila

Selimović je verovatno naš najbolji stilista

O čemu god da piše, dobro piše
Mada se i sam na jednom mestu požalio da ga isuviše zavodi lepa rečenica
I da ga vodi i odvodi nekad od sadržaja
Nošen preteranom potrebom da tekst sređuje, ulepšava…

U Dervišu je obradio večnu temu, ubistvo najbližeg od strane sistema, vlasti
I sukob pojedinca sa svetom
U kome je, do juče, sve bilo idealno, dok je pripovedao dogmu
Ali kada se spustio u relan život, ljude, video je kako je sve drugačije

Meša je istu tu snagu velikog romana ponovio i u Tvrđavi

Za više nije imao ni snage, ni vremena

A i da nije ništa više napisao osim ta dva romana
Dovoljno je
Njegove knjige mogu da se čitaju bezbroj puta
I da se uživa u stilu, formi, lepoti izrečenog

Andrić je bio posvećeniji pisanju, imao je daleko više vremena
Bez porodice, dece
Daleko podržaniji od države, i pre i posle rata
Ali Meša je usput radio još mnogo šta
U stalnoj borbi da opstane

I uspeo je

Pre neki dan sam prošao pored zgrade u kojoj je živeo u Gospodar Jovanovoj 39. u Beogradu
Neko je skinuo tablu sa njegovim imenom, koja je tu stajala godinama

Ne znam zašto

Kome smeta Meša

Vodio sam drugaricu da joj pokažem gde je živeo

Table više nema a kao da nema ni Meše

Otputovao je zajedno sa jednim izgubljenim vremenom
Koje je do juče bilo tu a sada tu žive neki drugi ljudi, lica

Pričao sam sa momkom koji živi u Mešinom stanu
Njegovi su kupili stan a za njega je Meša neki tamo pisac

Verovatno ga nije ni čitao a u prostoru je gde je ovaj stvarao, disao, postojao

Ni ne znajući da živi i spava u sobi jednog od naših najvećih umetnika
Koji je tu proveo svoje najlepše ali i najteže trenutke, one poslednje
Uz svoju ženu, decu
Ispisujući svoje nezaboravne stranice

Šta briga tog momka za nekog tamo Mešu
Nije on kriv što su njegovi tu kupili stan

Da li su to samo zidovi, obični zidovi
Ili nešto mnogo više od toga