“Odavno me tako nije tako nešto opčinilo kao jednostavnost prihvatanja jednog čoveka kome su ptice sletale na rame. Dubrovnik. Grad u kojem se ugibaju ploče pod naletima nogu turista. A on, sedi na stepeništu u uskoj ulici. Nečiji veš raširen na žici gotovo da dodiruje njegovu glavu. Na rame mu sleće ptica i on deli zalogaje kiflice koju je kupio u obližnjoj pekari sa njom.
Tada sam osetila. On zna tajnu. Jednostavno je zna”, ispričah Manituu. Kratko. Kao da sam ja tada preuzela svetost tog trenutka i prisvojila ga pa je sada moj. Tajna postojanja da sva bića na ovome svetu žude nečije srce kojim se povezuju u trenutku koji je samo njihov. Da ne bi bili usamljeni. Da bi trenutak postojanja bio pun.
Misao da će sutra isti taj čovek biti na istom mestu u isto vreme i da će ga neko poput mene osetiti držala me je nekoliko dana kao lanac koji me spaja nevidljivim nitima postojanja sa nekim koga nikada neću upoznati a koji je pravljen po mom odrazu. Pravljen za mene. Stvoren da zajedno sa mnom drži vreme u bezvremenu jednakih.
“Znači, znaš i ti?”, konstatuje miran moj Manitu.
“Čovek je stvoren da bi osećao, da bi umeo da zbog osećanja umre a ostane živ, upravo zbog sposobnosti umiranja”.
“Čovek je svečanost trenutka. On je taj zbog čijih će osećanja opstati delić boga u nekome drugome. Ako je bogolikim proživeo taj trenutak o kojem pričaš. Zadržao ga u sebi i preneo ga veštinom ljubavi prema životu nekome u dušu”. kaže Manitu.
Možda će se nekom sve ovo učiniti vrlo komplikovanim.
A sve je tako jednostavno u tome komplikovanom da je pravo čudo.
(Manitu, ljubavi moja)