Pio sam to posle podne više no obično. Više i brže. Nisam ni birao piće, kao u ranijim prilikama. Dohvatio sam najbližu flašu. Starac je to primetio, ali me nije ništa pitao. Puštao je da radim, kao i obično, ono što mislim da treba da činim. (Neko moje ponašanje ili reči, nije odmah komentarisao. Činio bi to prilikom moje sledeće posete, ili neke kasnije.) Nekoliko puta je izlazio iz sobe i vraćao se unoseći na sebi svežinu zime. Jednom je rekao kako je na niskom zidu između njegove i komšijske kuće stavio stare korice hleba, a drugi put kako u klozetu jako smrde smrznuta govna, i kako je sigurno strašno svim onim vojnicima, koji na takvom mrazu, na obližnjoj granici, šetkaju danju i noću, ili su na mrtvoj straži, čuvajući našu domovinu, Partiju i Predsednika.

U neko doba, već dobro nakresan, rekao sam:

– Onaj Vaš prijatelj, a moj kolega, nikako da svoje priče dovrši do kraja.

– Ranije jeste – rekao je moj domaćin.

– Da, u pravu ste. Mnoge mi je priče ispričao do kraja, tako sam dobrim delom upoznao ovaj grad, ali sada to više ne čini. Sada priča neke priče bez kraja.

– … Možda im i ne zna kraj, mali.

– Kako to mislite?

– Tako, kako sam rekao. Možda ne zna kraj svakoj priči. Nekima zna, a nekima, bogami, ne. Možda nikada nije ni znao. A voli da ispriča ono što zna. Možda bi ti, mali, trebao da se zadovoljišonim što čuješ. Samo tim – i gotovo. Nema kraja. Ne iščekuj. Kraj su njegove poslednje reči a ne ono što ti misliš da treba da dođe iza njih: još nešto – neki pravi kraj.

– Ali priča nije priča ako nema kraj. Kraj, razumete. Svaka priča ima početak, sredinu i kraj: uvod, razradu i zaključak.

– Ne…

– Ali, ako sam u toj priči i ja. Razumete, kako da ne očekujem pravi kraj ili šta se u stvari desilo. Ako je u toj priči moja majka, onda moram da znam sve, jer je to, te reči, sve što imam od nje. Te priče, te njegove nedovršene priče, moje su nasledstvo, moja zaostavština u nenapisanom porodičnom testamentu. Pitam ga za majku, pitam ga o njenom boravku ovde, o njenom radu u gimnaziji, o onom mladiću, folksdojčeru, a on nešto tek promrmlja i zaćuti. Zalud pitam, on hladno, uvredljivo ćuti. Ranije, kada je počeo te priče u kojima se pominje moja majka, i ima i mene, a nije ih završavao, pravdao se svojom zaboravnošću, nepoznavanjem svih detalja a sada ni to ne čini – samo ćuti. Kao da me ne čuje, kao da nisam kraj njega. Odsutan ćuti…

– Nit’ zbori, nit’ romori.

– Da. Tako je bilo i danas na klupi u parku. Pričao je kako je njegova mlada koleginica, na preporuku direktora gimnazije, svakog dana ručavala u restoranu “Wien” (:”Odlična kuhinja i sasvim pristojno mesto za usamljenu damu”.), kraj gradskog parka, između jedan i dva. A večeravala u ranu večer, između šest i sedam. Uvek za istim stolom. Ponekad ju je viđao prolazeći kraj restorana, sam ili u šetnji sa svojom ženom… I tu je priči kraj. U jednom času samo kao da je prestao da čuje i vidi. Više za njega niko postojao, više ništa nije primećivao. Golubove je nahranio, meni rekao šta je hteo i dokle je hteo, i zaćutao. Pitao sam, čekao odgovor i na kraju, kad mi je već bilo sasvim hladno od stvarne zime, od onog inja i leda i temperature od nekoliko stepeni ispod nule, i njegove mrazne bolesne ćutnje, ustao sam i pošao ovamo. Ne znam da li ću skoro opet da sednem kraj njega.

– Kažem ponovo: ili ne zna kraj tim svojim pričama, ili čeka…

– Šta čeka?

– Možda čeka da te priče zazreju. Da se sasvim uobliči njihov kraj. Da dođe vreme za njih, za takav kraj. Da budu zrele, sasvim precizne. Da ih onaj kome su namenjene lako i potpuno razume. Da taj posle više ništa ne pita, ne traži dodatna objašnjenja. Zrelost je u svemu važna. Da, da… baš tako.

– Da budu zrele?

– Da… Kao groblje krajem avgusta.

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Visnjić, Beograd 2007.