Fotografija. Ivan Posavec
MISTERIJA RASPADA JUGOSLAVIJE
–
Tomi Markoviću
–
Bejaše to kao u nekom Holivudskom filmu
jedan policajac „dobar“, drugi policajac „loš“
jedan nudi cigaru (i odmah je pripaljuje), sipa kafu,
(uz pitatanje „sa ili bez šećera“?), poštuje rodnu
ravnopravnost i LGTB, a bogami i izbeglice voli
i odmah ih u košulje oblači,
drugi šamare udara jake kao Srebrenica
već je šakom prosuo barem 8372 zdravih zuba
(one sa plombama i okrnjene niko nije prebrojao)
i sve ih pažljivo prikupio u ogrlicu da se iz daleka vide
i to sve, naravno, odmah uočiše brojni novinari
počeše da hvale ovog policajca što kafu
sipa i cigaru nudi a ovog što šamara
i prosipa zube i od njih ogrlice pravi
ocrniše pošteno (ko bi voleo ovoga što bije?)
A tu se nađe neki pisac, kažu iz Austrije,
gledaše sve pažljivo kao što dobri pisci rade
i odmah napisa knjigu koju nazva
„Pravda za policajca što bije“
ali ovi novinari što već popiše kafu,
i što im je cigareta prijala
napadaše odmah pisca koji ne beše pušač
a izgleda ni kafu ne pije.
Napadoše ga bogami strašno: jedni psovkama
a drugi malo finije, rekoše: taj je isti kao oni
pisci iz istorije što su moćnicima glačali batinu.
I rekoše još uglas: on negira zube izbijene!
A onda taj pisac, kažu da je iz Austrije,
ode i popi kafu sa policajcem što bije,
na silu, jer kafu ne pije a zbog pravde
i još više zbog istine (jer istina je melem za
sve zube izbijene, one zdrave ali i za one sa plombom
i okrnjene)
I tek tu ga dohvatiše novinari, duvajući mu
dim u lice, od cigareta koje deliše
širokim osmehom „dobri“ policajac –
toliko dima je bilo, jer i cigareta bejaše dosta,
da se je dimilo kao da kuća gori – i goreše
da osta samo zgarište i dve stolice:
za jednog policajca „dobrog“, i za drugog što bije.
U tom filmu mi smo statisti i po scenariju ne ostaje nam drugo
nego da izabiramo između policajca „dobrog“ i onog što bije.
(Sutra, po scenariju, bije ovaj što danas sipa kafu, a kafu sipa
ovaj što danas bije)
radio gornji grad 
