Manitu je peglao košulje. Sveže oprane. Još vlažne.
Ponekad mu govorim svoje tišine. A kad ih prećutim, čujem:
“Šta si to opet naumila da namadjijaš?”
Ćutim i on onda pogadja.
“Mašinu za sušenje veša? Punjene sušene crvene paprike? Jezik u saftu s maštom? Znam te, znam. Kaži!”
“Vadim iz mraka misli, glancam ih i pritiskam na frižider magnetićima donesenim s putovanja. Da mi služe kao opomena da ih više ne mislim. Da ih ispratim s kartom u jednom pravcu. Nek ih neodjija ugosti. Ono iza vrata, kao nezvanog gosta”.
“I sad mi kaži: Ćuti tu i peglaj. I ispeglaću po svim šavovima celu kuću. Više ne idem na doboš. On će k meni. Da lupam po njemu ono: Daje se na znanje. Krhko je, al se daje. Posebno kad se stekne. Posebno kad se zaima da se ima”.
“Ćuti tu i peglaj! Ne filosofiraj! Valja nam otćutati taj već precrtani mrak”.
I šta reći, osvojiti sebe kakvim se želiš, teška je rabota. Al, ljudska. I praštanje sebi ima smisla. Znači. Nisi otupeo za sebe.