U valceru ima tek neke lažne finoće, nekog opasnog i opakog licemjerja koje se namjerno skriva iza glazbe i plesa. Ima u tome neke naopake prijevarne namjere, pa ipak uz valcer, čini se, nit prijevara nije to što doista jeste. Evropa je već jednom prevarila Bosnu. Sve uz valcer. Uz ritam i pokrete plemenitaške profinjenosti odabrane elite, zabrinjavajuće distancirane od stvarnog života. Ne znam zašto Evropa tako glupo i uporno ponavlja svoje stare pogreške, uz odbrojavanje tog valcerskog ritma.

Je’n, dva, tri, je’n, dva, tri …

Sve u rukavicama, uz naklon i rukoljub, ništa se tu posebno ne mijenja. Evropi su oduvijek važniji maniri od suštine, ta vanjska manifestacija nečega što na Balkanu naivno smatramo bečkom finoćom i uglađenosti, a zapravo se radi o običnom licemjerju pomodne i povlaštene kaste koja se i bez da ikad išta plemenito učine za života, a možda i baš usprkos tome smatra plemenitom. Prijetvornost i lažnost pažljivo umotani u pravilno držanje i nepogrešivost govora, nije to samo oprez. A, ne. To je uvijek neka nova prijevara u nastajanju sakrivena iz svakog naizgled pristojnog naklona i skinutog šešira.

Je’n, dva, tri. Je’n, dva, tri …

Zatvoreni krug koji se stalno ponavlja, baš kao valcer. Plesno i glazbeno uprizorenje svega onog što je od Evrope lažno. Samo je taj privid bitan da očara promatrača, da mu odvuče pažnju, da mu zarobi i odvede misli, dok mu se iza glazbeno-plesne valceraške kulise završava prava igra. Ona najopasnija. O glavi! Evropa se, doduše, tim valcerom i samozavarava. Plesač, naprosto, ne može da kontrolira glazbu. Nikako Evropa to da shvati. Glazbom se kontrolira ritam, a ne pokretima na plesnom podiju. Evropa je, uz uzdah sam sebi ponavljam, još jednom uz valcer izdala Bosnu. Korak ipak savršeno prati notni ritam. Nema zabune.

Je’n, dva, tri. Je’n, dva, tri …

Valcerski okupirana sama sobom, teško može čuti ples drugih koraka. Koliko je više srca u sefardskim brojalicama, jevrejskim tugaljkama, romskim baladama. Koliko je drugačijeg i plemenitijeg ritma u baladama Bosne. Hej! Nema niti može da bude toliko Evrope u valceru kao što je čuva sevdah. Nije sve do manira. Nije sve niti do nepogrešivosti hladnog ritma kojim valcer Evropi odbrojava korake. Nešto je ipak u toplini emocije u tajni evropskog puta davno pohranjenoj između stihova sevdalinke. Tužno je vidjeti i čuti Evropu bez sluha. Za valcer je, ipak, od sluha bitnija matematička nepogrešivost. Numerička točnost. Sekundantska preciznost brojanja od jedan do tri.

Je’n, dva, tri. Je’n, dva, tri …

Ali gdje je tu duša? Gdje je tu emocija Evrope? Gdje su tu svi neopisani, nenapisani i nezabilježeni, eurospki zbjegovi koji su se sudbinama i sudbinama slijevali prema europskom Jugu tražeći spas, sigurnost i utočište?! Kako Evropa olako još jednom briše tolike izbrisane Evropljane kojih ne bi više niti bilo bez Juga. Kao da se ne želi prisjetiti, niti sjećati Evropljana koji su u bijegu od valceraških plemenitaša svoje sklonište i svoje udomište našli baš tamo. Baš u Bosni. Toj istoj Bosni koju i danas kao i prije Evropa izdaje još jednom. Valcer i dalje svira. Podsvijest briše memoriju Evrope na izbrisane Evropljane.

Je’n, dva, tri. Je’n, dva, tri …

U polusnu zamišljam mala jevrejska plemena, i razbacane romske nomadske skupinice, i još kojekakve pridošlice, kojima je Evropa zatvorila vrata, i koje su u onim neizbrojivim turbulentnim vremenima svoje mjesto pronašle u Bosni. Ona je njihova Nova Evropa. Hej! Pa koja bi zemlja još tako izbrisanim Evropljanima svesrdno pružila duhovni azil, kao što im je to učinila Bosna. Više evropska od Evrope iz koje su morali da pobjegnu. Dopuštam si usanjanu romantičarsku zanesenost ovom slikom. Barem mi Balkanci znamo da je pravo na snove gotovo jednako čovjekovu pravu na život.

Je’n, dva, tri. Je’n, dva, tri …

Dok su se evropski dvorovi služili prijevarnom kulisom valcera, i dok su njihovi plemenitaši imali valcere, kao hladnu blefersku igru vještih plesača gotovo oslobođenih ikakvih emocija, valcere koji su uz svo dužno poštovanje predstavljali ekskluzivitet malograđanskog, dvorskog, okodvorskog, podvorskog i zadvorskog elitizma, i kao takvi ipak nisu mogli niti mogu predstavljati duhovni i emocionalni identitet Evrope, kojeg ovdje namjerno razdvajam od kulturnog i religijskog (a to pak namjerno napominjem, jer ovaj će tekst i poneke budale da čitaju), Bosna je Evropi darovala – sevdah! Ej, koliko je u njemu Evrope više nego u bilo čemu.

U sevdahu je i one Evrope onih izgubljenih, protjeranih, izbrisanih jevrejskih putnika, zalutalih Evropljana. U sevdahu je i one Evrope vatrenog temperamenta plemenitih evropskih romskih nomada, tih divnih lutalica duša. U sevdahu je sačuvano i ono malo izbrisane starokršćanske kristijanske duše starih Evropljana s Juga. U sevdahu je i trajna memorija emocionalnog i duhovnog zapisa Bošnjaka. Jedni su ponijeli tragove flamenca i jevrejske kulture, drugi mrvice romske radosti i njihovih balada, a treći ih široke ruke dočekali. Ako to nije Evropa, ja doista ne znam gdje bih je više mogao pronaći. I onda sve njihove želje, sve čežnje, sve njihove tuge zajedno. Jedna jedina duša. Eto, da me netko pita da jednom rječju napišem najtopliju i najplemenitiju duhovnost Evrope, samo bih napisao – Sevdah! Ne znam da li je ikad išta ljepše Evropa imala, i ne znam ima li išta što Evropu može ljepšom na opiše nego sevdah.