Fatima je rodjena juna 1965. u Asmari, glavnom gradu Eritreje. Rodila se u kući svoje babe gde je njena trudna majka došla dva dana pred porodjaj. Takav je bio običaj. Mladoj porodilji najviše može da pomogne i da je svemu pouči rodjena majka. Dvanaest dana kasnije, koliko po običaju porodilja po prvom porodjaju ostaje u roditeljskoj kući da bi joj se pomoglo i poučilo je, mlada majka je sa bebom u naručju odšetala u drugi deo grada, svojoj kući, svome mužu.

Godinu dana kasnije baba je obrezala Fatimu. Novim talijanskim žiletom je pažljivo odsekla nešto malecko, budućoj ženi nepotrebno parčence mesa. Majka je usnulu golu bebu stavila na veliki, drveni kuhinjski sto, a baba je pažljivo, posle dugog traženja, otsekla mrvicu tkiva. Majka je stajala sa strane sa flašom  medicinskog alkohola u jednoj ruci i grudvicom vate u drugoj. Baba je na rukama, iznad zglavaka imala istetovirane krstove. Do udaje ona je bila hrišćanka i zvala se Gidej. Kada se udala, promenila je veru, postala muslimanka i dobila ime Zeinab. Svekrva ju je naučila kako se obrezuju devojčice i  dečaci, kako se dezinfikuju ranice. Fatiminoj majci je tada bilo petnaest godina, a babi trideset. I majka i baba bile su jako ponosne tog dana.

Eritrejom i Etiopijom  je tada vladao car Haile Selassie. Sve učionice u svim školama na vrelom rogu Afrike imale su iznad školske table veliku crno-belu sliku malog vlastodršca.

Svakog ponedeljka, preko puta škole, ispred bolnice, dolazio je sivi autobus iz kojeg su izlazile lepe mlade žene. Dečaci su govorili: “Šaramet, šaramet! Kurve, to su kurve!” Kada je Fatima kod kuće pomenula lepe žene iz autobusa, njen je otac rekao: “To su loše žene. Više nemoj da ih gledaš kroz prozor.” Majka joj je objasnila da su te žene rano izgubile nevinost, kao devojčice, i da su zato morale da napuste svoja sela, da ne bi obrukale porodice. Devojke bez nevinosti ne mogu da se udaju. Te su devojčice došle u grad i tu su postale – to što su postale… Još je otac rekao Fatimi da više na časovima fiskulture ne radi neke vežbe, neko savijanje, neke gimnastičke figure koje im je nekoliko puta, po povratku iz škole, pokazala. “Zašto?” upitala je devojčica, koja je inače bila jako ponosna na svoju savitljivost i gipkost. “Da ne bi izgubila nevinost”, odgovorio je otac.

Dvanaest godina posle Fatiminog rodjenja slike iznad školskih tabli su zamenjene. Umesto malog cara u lepoj beloj uniformi sa puno ordenja, deci se smešio mali komunista Mengistu Haile Mariam. Preko puta škole više nije dolazio autobus. Kurvama više nije bila potrebna lekarska potvrda da su zdrave.

Fatimin otac Muhamad Hasan svojoj prvoj ćerki je dao ime po ćerki proroka Muhamada. Bilo mu je tada osamnaest godina. Posle su dolazile  ćerke Hagara, Hurija i Raba. Peto dete je bio sin Mahmud, koji je ime dobio po svom dedi, trgovcu Mahmudu Hasanu. Fatima i Mahmud su bili na oca: sitni, okretni, uvek nasmešeni. Ćerke Hagara, Hurija i Raba su bile na majku Aishu, lepu ženu bledocrne boje kože, modrih usana i bradavica, tanku, vitkih udova, za glavu višu od supruga. U deset godina, Aisha je rodila petoro dece. Fatima je u svojim ranim godinama uvek vidjala majku sa velikim stomakom i krupnim dojkama punim mleka. Vidjala je sestre i na kraju brata kako cokću sisajući iz velikih, nabreklih modrih bradavica. Majci nije govorila mama, već joj se obraćala po imenu. Kao mala čula je kako se njen otac obraća ženi, pa je i ona tako počela kada je progovorila. Majka je nekoliko puta pokušala da navede ćerku da joj kaže mama, ali nije vredelo. Devojčica je majci govorila Aisha.

Trgovac Muhamad Hasan je radio svakog dana osim nedelje. Zbog zakona u državi, po kojem je nedelja bila neradni dan, Muhamad Hasan nije mogao da ne radi četrvtkom i petkom, muslimanskim neradnim danima. To mu nije teško padalo. On je voleo da boravi u svojoj prodavnici, voleo je njen miris, voleo je da gleda prolaznike kroz dva velika izloga, voleo je da čita novine koje mu je u devet donosio šegrt, a radio je uvek bio upaljen; razumeo je svih pet jezika koji su se govorili u Eritreji i pomalo italijanski i engleski. Radio je od sedam ujutru do sedam uveče. Ujutru i uveče pešačio je pola sata do svoje prodavnice, odnosno kuće. Voleo je da pešači, radovao se svakom novom danu, smešio se hodajući, i rado je razgovarao sa prolaznicima koje je susretao. Uveče, na povratku s posla, radovao se svojoj ženi i deci. Ženi bi ispričao šta mu se dešavalo u prodavnici, kome je šta prodao tog dana, koliko je zaradio, koju je novu robu naručio, šta je radio njegov šegrt Bilal, šta su mu koje komšije rekle kad ih je sreo pred njihovim kućama. Rado je pio crnu kafu, stalno, u svako doba dana. Kad bi ga žena pitala da li želi kafu, on joj je odgovarao sa smeškom: “Uvek, znaš da kafu i tebe ne mogu da odbijem.” Posle večere, u postelji je ljubio svoju ženu i vodio ljubav sa njom. Ona ga nikada nije odbila a on niti jednom nije zaspao ljut na nju. Žena je šaputala: “Amed, pazi.” U dvadeset i devetoj godini imao je petoro dece.

Molio se dva puta dnevno, umesto pet puta. Klanjao je ujutru i uveče. Na poslu se nije molio ali je imao primerak kurana koji je ponekad otvarao i čitao iz njega, sebi i svom šegrtu. Ponekad je uzimao kuran u ruke i držao ga da bi ga mušterije zatekle sa svetom knjigom. Trgovac sa kuranom u ruci ne laže, ne krade, ne prodaje lošu robu. To isto je radio i njegov otac, od kojeg je naučio zanat, od kojeg je nasledio prodavnicu, i kuran.

Trgovac Muhamad znao je u šali, u prodavnici svom šegrtu, ili u kući, pred ženom i malim ćerkama da kaže: “Ja sam mali kao naš car.” Pri tome se smeškao i šakama lupkao po grudima bez ordenja. To je jednom prilikom i mala Fatima veselo rekla u školi. Ali učitelj, hrišćanin, nije imao razumevanja za šalu male muslimanke. Strogo joj je rekao: “Naš car nije mali!”