Plenki zalegao na rubu maksimirskog jezera i ogleda se u površini vode. Uzdiše, sliku svoju ljubi, malo mu mokro, al nema veze. Razgovara s jezerom, ljudi prolaze, pokažu na njega “eto, to nam je premijer. “Sine, okreni glavu, kupit će mama sladoled. “Kako sam lijep, pametan, slavan, naočit” Jezero zblesirano, pa kaže: A ti si sve to? Jbt, ja se cijelo vrijeme ogledao u tvojim očima. Al ak staviš naočale, sve nabrojano ti i nije tak kak si ti misliš.” I jezero shvati, “ne valja s budalom imat posla.” Drugog dana jezera nema, presušilo, od muke i tlake tog narcisoidnog čovjeka, koji ga je danima mučio, pa je odlučilo da jednostavno nestane iz Hrvatske. Plenki, što će, kako će, ode do Save, zalegne, da se vidi, Sava se zamuti, od užasa, kad joj je prišao. Dođe Bandić, drž, ne daj, stane ga povlačit, ovaj se batrga i oboje završe u njoj. Policija je čekala dva dana da ih potraži, i pukom srećom ih nije našla. Njonjo se od silne tuge baci s mosta, ne ispliva, neki ljudi izgubiše op!klade, “oće isplivat, neće”, navikli oni u mutnoj vodi plivat, al Sava ih izbacila, daleko, daleko, nije mogla podnijet takvo onečišćenje. Trećeg dana čitav sabor i vlada nestanu bez traga, nitko ih više nikad vidio nije.
Ljudi su slavili, pjevali i plesali po ulicama, jezero se vratilo u Maksimir, Sava je tiho tekla. Krim inspektori zadovoljno zatvorili slučaj, nije ubojstvo, nije suicid, pa napisaše: Odjebali.