Otkrio si mi što znači
biti naivan u svetu
lišenom istinskih Idiota
a ja sam ti došao
kao poslednja uloga
koju ne moraš da glumiš
jer je znaš od rođenja.

Kad si me prvi put zvao
upoznao si se sa sobom
sa korenom istinske ljubavi
prema samome sebi
koja ruši zidove svesti
o sopstvenoj biti ka smrti.

U poslednjim danima tvojim
ja sam bio taj koji režira
tvoje nedodirive greške
koje su tvoju iskonsku ljubav
napravile odviše ljudskom.

Znao si da ne možeš umreti
bez oprosta svemu što nas
dodiruje šakom pokolenja
koja je duža od svemira
jedinstvenosti palog čoveka.

Možda je bolje da se nismo
prije sreli jer naš susret
pocrvenio bi od tame vremena
u kojoj nema vremena
za bol ponovnog rođenja.

I gle sad sam se našao
sam pred tvojim snovima
koje i dalje snivaš u meni
nastavljajući put u mojim
manama koje padaju
na naše drvo kao zavičaj.

U melanholiji snova uvek
se možemo sresti i kada
nema kišne kapi na prozoru
neispunjivog obećanja.

Najzad sam te posinovio
a ti si u meni našao svog
izgubljenog oca koji nikad
nije bio važan ali ipak
u tom šupljem carstvu majki
koje jedu nerođena deca
vredi samo muška reč.

I kad smo išli u poslednju
šetnju uz trčanje tvog psa
Bimba koji je počeo da laje
u našu tamu napravili smo
tek prvi krug oko sunca
nikada izgovorenih reči.

Tada si zastao i zgrabio
me za ruku moga sina koji
je najviše nalik na tebe
pa sada pada u besprostor
besprekorne nade koju
smo zasadili u njegovu Bit.

Sin je otac ocu kazao si
njegovim rečima i odletio
u kromosome njegove mašte.

Nisam vikao za tobom
samo sam stajao tamo
sam na oluji i gledao Bimba
kako te prati u besmrt
gde se već odavno poznajemo.

I poljubio sina za laku noć.