Plašim se
da ne izgubim
tvoj razgovetan
ton u glasu
tvoju bol u tonu
u koju tonem
sam bez tebe.

Bez tebe sam
samo puki Ja
bez sebe.

Bez tebe sam
bespomoćan kao
krilo bez ptice
kao bes bez
usana.

Sve bi bilo bolje
da sam došao
k tebi kad je
svega nestalo.
Da te otmem
od tebe same
da te uzmem
brzo kao što lavina
proguta kuću.

Sve smo mogli
mi da sam prije
zatrudnio s tobom.

Nikoga nema
u gradu žutih snova
a čeka nas
još duga šutnja
dok plivamo
jedan do drugog
kao leševi na dno.

Na drugom kraju
još ćemo se sresti
i ispiti do kraja
varke i strepnje
našeg zaborava.

Ako zaista odlaziš
zašto si me onda
učinila boljim?

Šta ču sad s tim
što si me naučila.
Kome da pozajmim
tvoju ljutu kožu
koja pada kao san
na moj bezdan.

Kome da pevam
tvoje tužne pesme
koj plaču u ponor
našeg rastanka
kao srce od žila
svojih neminovnih.

Dođi još jednom
k meni da te uzmem
jednom zauvek
na iskonskom kraju
u iskonskome veku
koje biva samo za nas.

I oprosti mi
što te još uvek
volim.