U 10:15 sam imao zakazan pregled kod psihologa u kabinetu “Levi i sin” na broju 258bis Bulevara General Lekler na Klišiju. Naravno da sam stigao 15 minuta ranije, naravno da sam obukao besprekorno ispeglanu belu košulju koja se u međuvremenu poprilično izgužvala i vidno navlažila ispod pazuha, i konačno, naravno da sam sinoć trimerom uobličio brkove i bradu – značajno je biti uredan kad ideš kod psihologa koji se zove Levi, makar pregled bio sistematski i obavezan. Čekaonica nije baš kao i druge, sve je savršeno i na svom mestu, po metalik svetlosivim zidovima okačene su reprodukcije francuskih impresionista, iz uglova dopire Hajdnov Rekvijem, na monitoru se vrte zen prizori: krdo divljih mustanga galopira prerijom u Nevadi, zatim dečak od pet-šest godina, bos, u plavim bermudama i žutoj majici, drži pticu na dlanu, onda makovi po zrelom žitu i tome slično. Dirnut viđenim, nazovem “dobar dan” okupljenim damama i gospodi. Vidi se odmah da ima i pacijenata, što oni verovatno i za mene misle; njih troje mi odgovori laganim pokretom glave, ostali me ne zarezuju pogledom, udobno zavaljeni u crnim kožnim foteljama i zadubljeni u prelistavanju bajatih časopisa. Ili su možda samo pritisnuti svojom teškom mukom. Ne ide se za džabe sredom kod psihologa. Iz crne kutije otkinem tiket sa brojem 17A i uputim se, po navici, pravo ka wc-u. Onako ponosno uspravan pred glanc čistom šoljom, zadovoljan onim što čujem, ličio sam sebi na lik Maestra – neponovljivog Ljubu Tadića u Vrdoljakovoj obradi Marinkovićevog “Kiklopa”, kako jakim mlazem, moćno, posle pola gajbe piva, sa svog visokog zagrebačkog balkona u fantastičnoj paraboli pokušava da dosegne električne žice na uličnom dalekovodu i da tako u megalomanskoj apoteozi skonča svoj veličanstveni, propali život. Dakle, znao sam bez greške da me i sva ona zabrinuta lica u čekaonici čuju. Ipak sam ja glasniji od Rekvijema. Kazanče za vodu je imalo dva tzv. “ekonomična dugmeta”, koja sam ubrzo uspeo da zaglavim, voda je neprestano tekla i odmah sam “jaka stvar, nije to ništa” krenuo da popravljam. Uostalom, nedavno sam u kući imao isti problem. Jutjub je keva, otkucao sam “vodokotlić neprestano pušta vodu u wc šolju” ili “curi voda iz vodokotlića”, ne sećam se više, i popravka nije trajala ni desetak minuta. Samo pratiš metalni glas nekog zaluđenka koji nije imao pametnija posla nego da se snima u rođenom klozetu. Znači, pokušam da podignem poklopac kazančeta za vodu u wc-u kabineta “Levi i sin” – on kao zalepljen neće ni da mrdne – povučem jače pokretom iskusnog vodoinstalatera – pola vodokotlića mi ostane u rukama sa sve onom plastikom iznutra. Gle čuda, voda sad još jače piči. Vratim, bolje reći, naherim poklopac na svoje mesto i krenem da tražim ventil. Nađem ga iza šolje, skroz uz pod, kleknem na pločice, zagrlim klonju i počnem da okrećem u desno. Jedanput, dvaput, triput. Ne reaguje. Samo je u jednom trenutku počelo da šiklja. Po meni, po zidovima, po plafonu. Sad sam već bio siguran da je sve ovo samo deo TESTA, ubeđen da me odnekud snima neka skrivena kamera i da se u jednom od kabineta doktora Levija i njegovog doktora sina okupio konzilijum psihologa koji nešto značajno zapisuju u svoje teftere i zabrinuto klimaju sedim i bradatim glavama. Izletim kao popišan u čekaonicu, nije potrebno da opisujem poglede prisutnih, krenem ka pultu, iza njega sekretarica – prvo bih nju obavestio, ipak je ona službeno lice. Devojka ima slušalice na razbarušenoj riđoj glavi, kapiram da joj diktiraju neki izveštaj ili možda samo sluša “Deutschland” od Rammsteina, tek, ona još ništa nije primetila. Naravno da su mi đonovi bili mokri, da sam se okliznuo i, u iskonskoj želji da ostanem uspravan, desnom rukom zakačio gvozdeno postolje puno štampe i raznoraznih brošura, koje je u svom padu na mermerni pod napravilo eksploziju omanje atomske bombe, tako da je iz blaženih snova prenulo i simpatičnu riđu glavu sa slušalicama. Imala je jedan od onih famoznih izbezumljenih pogleda. Okrenuo sam se brže-bolje na prstima i iz drugog, trećeg puta pronašao izlazna vrata, sjurio se niz stepenice. U džepu mi je vibrirao mobilni telefon, obaveštavao me da sam propustio pregled u 10:15 kod oftamologa Dr.Klera u ulici Republika u Sen-Žermenu i da sutra u isto vreme imam zakazano kod psihologa u kabinetu “Levi i sin” na…
Što bi rekao Miler Henri, biće to sutra samo još jedan od onih mirnih dana na Klišiju.