Niti ih je neko zvao, niti ih se neko setio
A i da jeste, teško da bi išli
I pitanje je da li im se uopšte negde ide

Odbolovaće još jednu novu godinu
Više tužni nego srećni
U noći kada treba da budu najsrećniji
Pored nekoga, negde
A oni, sličnog raspoloženja, promenljivog, kao i predhodnih 300 i nešto dana u godini

Ne preostaje im ništa drugo nego da sumiraju svoj život
Ili da nešto popiju, da im bude lakše
Pa od prvog ponovo, sa nadom u bolje

Ubeđuju sebe da je Nova godina dan kao i svaki drugi
Da ne znači ništa
Da nema nikakvu vrednost
I nema
Ali opet ih nešto tišti iznutra
Pre svega onaj osećaj da su svi negde, sa nekim
A oni sami

Sećaju se godina kada su čekali pored nekoga

Sećaju se detinjstva
Rane mladosti
Započetih ljubavi kada je bilo najlepše
A šta će im ostati od ove noći

Neka slika, uspomena, i ne baš

Nekako su najtužniji za praznike
U drugim danima im sve lakše pada, pa i tuga
Ali kada sve zasvira, zapeva, zaigra
A oni sami
Osećaju u dubini duše da nešto fali

Tada posebno osete da su sami na svetu
Kada svi idu nekome
A oni nemaju kome

Ili imaju ali im se tamo ne ide

Nije njima do čekanja Nove godine
Njima je do nekoga sa kim bi mogli da čekaju
I mnoge druge dane, noći, jutra

Sve ono što život nosi i donosi
A ne samo Nove godine

Ponavljaju sebi, bolje sami
Nego sa pogrešnima

A večeras bi im možda i neko pogrešan dobro došao
Samo da proguraju ovu noć

I još neke naredne…