Božena Loborec je prava Koprivničanka. Tam je 1926. rođena i tam je 2003. hmrla. Zaškolala se v Koprivnici i Zagrebu i skorom celi vek je bila vučitelka hrvatskoga i ruskoga, kratko v Kotoribi i dugo Koprivnici, sem za vreme rata. Osamdesetih let je bila direktorica koprivničke knjižnice, od tam je odišla v penziju. Piše da je bila vrckava, slobodoumna, britka, negda i osorna, ali puna živlenja.

Preiskavam te pokojne, (a vredne) kajkavke i kajkavce, vidim kak slabo znam o njima. Sreča kaj je znanje denes posejano sigdi pak sam se o preštimani Boženi Loborec nafčil još kojekakvu sitnicu.

Smer njezinoga živlenja je bil zacrtani dost rano. Njezin otec, Valko Loborec je bil poznati koprivnički štampar, pak je Božena od malena živela med knjigama. Med knjigama počneš, med knjigama skončaš. Prvu je pesmu napisala još v gimnaziji, a zapraf je počela pisati 1968. i za male i za velike čitače. Čez svoj vek je pisala poeziju, romane, pripovesti, satiru (v “Glasu Podravine i Prigorja” pod pseudonimom Ivan Husni), feljtone i drugo, na kajkavskom i na štokavskom. Za Koprivnicu i Podravinu je imela veliku ljubav i v svojemu gradu je našla večnu inspiraciju. Od 1977. do 1979. je v Glasu Podravine bila glavna urednica rubrike “Ruke”, a pisala je i eseje o podravskim piscima pak ju po tomu ljudi pamtiju.

Obajvila je knjige “Čez mene ljudi idu”, “Četiri dječaka i jedan pas”,  “S one strane oblaka”, “Bajkači”, “Dječak je korak do prašume”, “Skriveno u riječima koprivničkih pisaca” i “Za moje blizance”, a posmrtno su joj objavljene knjige “Kad bismo bili zečevi” i “Tri fertala na čušpajz” (zbirka satiričnih kolumni).

Da se ne pozabi, prva Boženina kajkavska zbirka je bila “Čez mene ljudi idu”, a njezine je pesme naš veliki, najvekši kajkavec Joža Skok, nazval “krilatim rečima”. No nisu samo drugi pisali lepo o Boženi Loborec. I ona je za svojega spisateljskoga veka mnogim poznatim i nepoznatim piscima napisala koju lepu i zvučenu reč v proslovu njihovih knjig i tak jih okuražila i puhnula jum v jedra. I za kraj vredi reči: Božena Loborec je sebe dala jeziku i pisani reči, čuvanju kajkavskoga i preštimavanju zavičaja. Makar je celi život bila v Koprivnici, njezino pisanje je dometnulo daleko zvun Koprivnice i ostavilo trage v knjižnicama širom lepe naše.

Evo onda i par kajkavskih, z te prve  zbirke “Čez mene ljudi idu”.

FČERA I DENES

Fčera još bila sem zločesti mač
oštri, britki, srditi.
Denes sam samo list na dežđu
v zemlu zabiti.
Fčera sem bila oblak od tuče
bremeniti.
Denes sem samo sramežljivi stih
V ladicu skriti.

Fčera sem bila vojska, juriš, bajoneta,
A denes sem tihi korak na kraju sveta.
(1970)

CIRKUS NA DEŽĐU

Stoji čovek vu prastaru zamotan reč.
Večna trda zemlja pod nogami.
Na granaj srditi vihori.
Groze se črni prozori,
čuk se glasi – plača bude,
dežđ, kmica, dežđ, kmica,
i črni forangi.

Sklopljene ruke – kopita srdita –
luđak s Očenašom, janjček rudlasti,
puna flašička šeptanja
– vodica lekovita.

Tesno je pod šatorom neba:
vonja na rakiju – lažne kulise –
na stare pinklece, na ruže od papira,
na dežđ i kmicu,

na cirkuse
i svete mise.
(1970)

NAVEK ZNOVA

Vrtel se vude vrtulek doveka
i gor i dol, kak da je ludi,
kam to more odvleči čoveka,
to nebo i pekel kaj su stvorili ljudi.

Zemla znova navek se obrača:
posle belog dana dojde crna noč.
Don Kihota hitila pak je vetrenjača,
al sunce mu sejeno furt sveti z oč.

I se me to raspinje navek, navek znova,
pravi smisel svega navek mi se skriva,
navek znova javču hemrava mi slova,
med ružami navek znova je kopriva.
(1970)

ČEZ MENE LJUDI IDU

Od jutra do mraka, od mraka do jutra
čez mene ljudi idu, celi karavani,
tak je bilo denes, fčera, tak bu zutra
da čez mene idu si meridijani.

Obraćaju se dnevno prošencije cele:
stranjski i domači, i veliki i mali.
Kulke su kolone nutri se ogrele
i kulki su tragi od cipel ostali.
(1970)

“Loborčine pjesničke nemire, krikove, tamne tonove, ispoljavanje dramskih i tragičnih situacija i nesporazuma sa životom, riječi ogorčenja i protesta, ne treba poistovjećivati s pesimističkim obilježjima njezina pjesništva. Jer ona je pored toga svega u biti pjesnik ljudi i života.” – Joža Skok