Te novembarske noći je na stanici „France-inter” emitovana radio-drama „Kobna jaja” Miše Bulgakova. Muški glas koji je neodoljivo podsećao na Miću Orlovića vodio je kroz priču koja je mirisala na istinu, zloslutnu kao galsko predskazanje. Profesor Persikov nije čitao novine, niti išao u pozorište. Život je posvetio nauci, vršeći oglede, uglavnom na žabama. Žena ga je ostavila 1913-e i otišla sa izvesnim Ziminom, operskim tenorom, ostavivši profesoru ovu cedulju: „Tvoje žabe u meni izazivaju nesavladiv otpor i učinile su me nesrećnom do kraja života”.

Inžinjer Kristof M, kao i svi drugi ljudi, ima svog mravojeda koga s vremena na vreme šeta na povodcu. Prošla je je jesen, kako sad da joj objasnim svoju melanholiju – jeo se u sebi. Sutradan ga je napustila žena, nestala je bez vidljivog traga sa od nje desetak godina mlađim farmaceutskim pomoćnikom iz pariske apotekarske radnje „Au bon marché”. Iza nje nije ostala cedulja, već jedna štura „sms” poruka čiji sadržaj se lako mogao naslutiti. Ovih dana Kristof češće nego obično naiđe u bistro „Kod crvenog petla” i okupljenim glavama više ne priča o koncepciji robotizovanih industrijskih modula u sistemima T5, već baritonom propalog glumca, sjajnog početnog talenta, uhodi Bulgakove likove. Tu su Preobraženski, Šarikov i Švonder, čak i jedna Anuška (koja je prosula zejtin).