Svakoga dana Rajna je odlazila s posla tegleći vrećice krcate hranom i kućnim potrepštinama koje bi kupila rano izjutra. Kad bi stigla kući, čekalo ju je spravljanje ručka, dvoje nestrpljive djece s problemima “domaćih”, dementna jedva pokretna svekrva koju je trebalo presvući i pas kojeg je trebalo izvesti u šetnju. Nekad bi ju dočekao i muž. Njega nije trebalo voditi u šetnju, ali ručak je morao biti zgotovljen dok on “malo odmori”. Marko je, posebno kad se radilo o njegovoj majci, običavao govoriti: “Ne treba nam nitko za pomoć u kući. Mi smo obitelj, možemo sve sami.” Bilo je to davno, o pomoći se više nije govorilo, Rajna je sve obavljala sama.
On je imao “jako puno obaveza” na poslu, često i izvan radnog vremena, a doma je bio “jako umoran”. I sve mrzovoljniji i svadljiviji. Ljutio se skoro zbog svega – jer nema vodice poslije brijanja i dovoljno piva u frižideru, jer je ručak prevruć, kava preslaba, siva košulja još neopeglana, jer je račun za struju prevelik, djeca drska i neposlušna a susjedov televizor preglasan, jer se auto nije dalo pokrenuti, jer je pokisnuo na putu do posla… I za sve je bila kriva Rajna. Ta “glupača”, “kučka”, “krava” koja, vikao bi bijesno, ne zna ništa i ništa ne može napraviti kako spada.
Ona se rijetko suprotstavljala i nikada se nije svađala. “Treba trpjeti” bila je mantra ubrizgana joj u krvotok još od djetinjstva. Čak i kad je saznala da u vrijeme navodnih poslovnih sastanaka pije s prijateljima ili odlazi k ljubavnicama, pa i kad bi se kući vraćao kasno mrtav pijan, nije prigovarala, nije podizala glas.
Susjedi kažu da su iz njihovog stana često dopirali vika i lupanje, ali čuli bi samo njega kako bjesni po kući (i tada bi pojačali televizor); nju se gotovo nikad nije čulo, možda samo pokoji jecaj. Oni pak koji su je poznavali, govore kako je uvijek bila nasmiješena i spremna za šalu, premda je s vremenom, tegleći te svoje vrećice s hranom i kućnim potrepštinama, izgledala sve umornije a pogled joj je postajao nekako odsutan, prazan, podočnjaci sve tamniji. Ali nikad se nije žalila. Ni na što.
Sve se to saznalo nakon što je jednog dana u novinama osvanuo naslov: “Žena zadavila muža plastičnom vrećicom”.