Ima tome podosta vremena, vozio sam u autobusu se na relaciji Pothodnik – Dugave. Negdje pred posljednjom stanicom trgne me nečiji glas. Dvoje likova starijih godina gledali su kroz prozor:
– Gle, Stipe Šuvar!
Popratio sam njihove poglede i stvarno; pogrbljen, u sivom mantilu, potpuno neugledan i zamišljen polako je hodao Stipe Šuvar. Nogu pred nogu.
– Ko ga jebe! – reče onaj drugi.
Iz glasa mu je sijevala zloba. Zašto je baš to izrekao, nikad neću saznati, ali kad sam ga bolje pogledao mogao sam pretpostaviti. Neuredan i neobrijan lik, podbuhlih obraza i zakrvavljenih alkoholičarskih očiju. Ni onaj pored njega nije ništa bolje izgledao.
Naravno, za priznati samom sebi da si neostvareni nitko i ništa i da ti je život prošao u totalnom promašaju treba imati hrabrosti. Da je jedan od njih na ulici vidio i samog Nikolu Teslu ili papu Ivana Pavla II siguran sam da bi kreten rekao isto: „Ko ga jebe!“.
Jer takvi smo mi ljudi u ovom podneblju. Većinom jalni, jadni i zli.