TRENUTAK SREĆE

Trenutak sreće na
autobuskoj stanici
dok autobus kasni.

Pokušavam da se setim
brežuljaka oko grada
koji su vekovima čekali
nešto što ne umedoh da razumem;

napadnih taksista i prodavačice
ljubavi čiji pogled je govorio:
„veruj mi ako hoćeš“,

a onda je usledio trenuitak istine
i okretanje glave na drugu stranu.

Pamtim prekorne glasove putnika;
njihova lica kao da su patila zbog izgubljene časti.
Samo su deca nalazila poeziju
trčkarajući između nabreklih torbi,

i recitovala svoje kilometarske misli,
slična cvetićima koji su se otvarali
i provirivali kroz nerasanjeno proleće.

Trenuci sreće ne liče na jahte
s blagim vetrićem
u zastavama.

Slični su običnim trenucima,
prate nas na odstojanju, ponekad
prilaze da oslušnu naše monotono disanje
ili ubrzani rad srca.

U džepu je zazvonio telefon.
Prva asocijacija: dug i dosadan razgovor.
Druga: beskrajno cenkanje oko porudžbine…
Ali tihi glas mi reče:
„Ja sam“.