Tvoj muž nikad nije znao šta je dobro za druge i ne bih da sad mnogo tupim o tome, rekao je na kraju razgovora. Pokušavao je po ko zna koji put da odloži čašu u kredenac, mada je bio siguran da je nemoguće da to uradi ovde i sada. Ova varoš za njega nikad nije bila mesto gde su se neke važne odluke pretvarale u dela. U Nušićevoj ulici, na ćošku, postoji jedna jeftina kafana u kojoj se predveče okupljaju za njegovim stolom ljudi koje voli. Da bi se razumeli, dovoljno je da jedno drugom klimnu glavom. Reči posle same klize a flaše vina postaju sve lakše. To je sasvim jasno mogao da prizna, kao i da noću često šparta ulicama. Sestra je imala kuću na Tari, u selu Šljivovica, koju je izdavala u letnjoj i zimskoj sezoni i koja zvrji prazna u ovo doba godine. Pozvao je da pita da li može da ode tamo na nedelju-dve, dok ne stane na noge. Čudno ime za mesto gde planiraš da prestaneš da piješ, nasmejala se. Naravno da je okej, svako ima pravo da se izoluje. U kofer je stavio pet-šest bitnih knjiga uz ostalo što se nosi na takvo putovanje. Uveče je zazvonio telefon, bila je to sestra, pričala je sa mužem. Žao joj je i ne zna kako da mu saopšti preko žice, ali oni se boje da on tamo ne napravi neku propast, zaboravi vatru u kaminu, da zaspi pijan sa cigaretom među prstima, zapali posteljinu. Tako to krene, razumeš, bude pun mesec i više se ne sećaš šta se događa tokom noći. Plašili su se da im ne zapali kuću na Tari. Raspakovao je kofer i vratio knjige na prašinom ucrtana mesta na polici.