Na Siminoj zgradi piše Jana,

ustvari, ta reklama u Potočnjakovoj ulici –

za vodu je, a ne za vidanje rana.

I ona iznad ravnoga krova sve poglede drži na uzici

i onih što stigoše pred muzej na ekskurziju

i onih iz Avenue Malla usana zalivenih emulzijom.

Sve je drugačije od kada je Simo prešao

na drugu stranu.

Tulum se održava u meandru fasade muzeja kao

instalacija.

Suvremen si i uspio samo ako te vide na ekranu

i tada ti podižu tumul od ljuskica bundeve i pistacija.

Davno je bilo kad smo za dug i zdrav život pili

– ne vodu – votku k’o vodu i iznenada otkrili

da bajke ima i Ukrajina,

i povodom toga, u Tkalči, povisili bismo svakoj ocjenu

djevi što prođe napeta kao paučina.

Tako smo nekako održavali mentalnu higijenu.

A sada, kad bi moguće bilo eto

da duh stane za šank caffe bara Merletto,

on bi, bez sumnje, zaronio u čipku kapučina,

a potom sakrio glavu pod Pegazovo krilo

od trica i kučina.