Fotografija: Ognje Karabegović
Bili smo u ribe, brat i ja. Svako sa svojim štapom, išli bacit malo sa kraja. Doli smo sve po peesu: nadili ješke, zabacili u duboko, štapove fiksirali u rupe u stinama. Brat je lega na kamen s rukama ispod glave, ja sam sila po metra od njega i škiljila u pučinu. I tako je počelo strpljivo ribarsko iščekivanje.
Punih uru vrimena štapovi nisu trznili niti milimetar. Počela san gubit strpljenje, pa izvukla udicu da vidin. Ješka netaknuta.
To mi je najgore, kad ribe skroz ignoriraju i ješku, i štap i mene. Obratin se bratu:
– Nisu ni takle.
– A jbg.
– Možda nan je prevelika ješka.
– Nije.
– Nije jer ti biće loviš komarče.
– Je.
– Ja ne želin lovit glupe komarče. One prođu ovdi jedan put godišnje i onda ako slučajno nisi naletija baš taj dan kad se gospoje udostoje proć, neš ih nikad ni ulovit! Stavit ću malu ješku, za male ribe.
– Dobro.
Stavila san malu ješku za male ribe. Odma je trznilo. Skočila san, malo puštala, malo potezala, opet puštala pa počela izvlačit. Na udici ni ješke, ni ribe.
– Ha, jesi vidija? Čim staviš malu ješku, eto ti ribe!
– Di je riba?
– Nema je, ali to je nebitno. Bitno je da riba grize, razumiš? Ja bacin, ona pojide, ja opet bacin, ona opet pojide!
– ? (obrve)
– Oću reć, volin kad se nešto događa, volin tu, tu…
– Interakciju?
– E! To! Ne volin socijalno distancirane ribe.
– Dobro.
Sljedeće dvi ure nisu grizle ni male, ni velike. Uporno sam piljila u vrh štapa ka da ću ga pogledom natirat da se malo trzne. Ništa.
Brat mirno leži na kamenu ka da ga neko plaća za to.
Da bar oće naletit oni kitovi šta su ih neki dan vidili ribari između Šolte i Visa, pa da se nešto događa.
Škiljim u pučinu, sve titra. Samo štap miruje. I brat.
A kol’ko tek može mučat. Ja ne mogu.
– Jesi vidija, ništa.
– E.
– Cilo popodne ništa!
Čekan šta će sad reć. Muči.
– Cilo, cilcato popodne čoviče!
Baš me zanima ima li kakvu kratku, mudru rečenicu kojom će nam opravdat cilo, cilcato popodne u ništa.
– A slušaj…
– E? – sva san se pritvorila u uvo.
– Bar nismo bili doma.
Malo san mozgala, pa zaključila da je to dovoljno dobro.
Digla san se, prominila ješku. Ovaj put san stavila veliku, jer ako male ribe ne grizu, možda bi ovo moga bit onaj dan kad komarča ima proć našom valom.
Sljedećih uru vrimena komarča nije prošla ni blizu naše vale, nije bilo ni onih kitova šta su ih vidili ribari između Šolte i Visa, a nije bilo ni socijalno aktivnih, komunikativnih malih riba.
Toliko san se toga načekala. Koji dobar i bogat dan, čoviče.
Da san ostala doma, cilo cilcato popodne ne bi bilo ništa.
radio gornji grad 
