Kiša me smiruje, vrućina ubija
Kiša me podseća na mene samog
Na razmišljanja, spokoj, sećanja, detinjstvo
I na one duge divne sate provedene u potpunom miru

Kiša zna da ti omogući i da ulice budu samo tvoje
Grad

Ljudi ne vole da pokisnu, budu mokri, čudno je to
A vole da se tuširaju, prskaju, ne izlaze iz mora

Sve je to u glavi, kako već objasniš sebi

Meni vrućina smeta
Sve je nekako prljavo, vruće, kao pred raspadom
Dok kiša sve čisti, vraća u normalu

Lakše se diše, stvara a i odmara

Ne znam zašto je toliko ne vole
Kao da se plaše da ostanu sami sa sobom
Da zakorače u sva ona stanja na koja nisu spremni

A meni je to radost, zadovoljstvo…

Između isuviše hladnih zima
I pretoplih leta
Uvek bih birao kišu
Posebno onu prolećnu ili jesenju…

A i neka pada, neka čisti
Svu prljavštinu sa ulica

Možda i ljudi posle kiše budu čistiji
U glavi, srcu, duši

Ko zna

Lepa je kiša i u prirodi, kada vas tamo zatekne

Kada odjednom sve nestane
I vidiš i čuješ oko sebe nestvarne boje i zvuke

Lepa je kiša i u gradu
Posmatrao sam je sa prozora u mnogim mestima
Od Zagreba, Beograda, Sarajeva, Beča, Ohrida
Gde sve ne
I kao da je svuda padala i zvučala drugačije
A uvek nekako isto

Tek bi po neko prošao
I sve bi odjednom stalo i zastalo

Čuješ samo zvuk, u daljini
I ništa drugo

To volim
Zvuke prirode
Melodije neba
I tišinu

Kada se ugasi buka, gužva
Škripa kočnica, dernjava, vriska
I kada na trenutke osetiš kako je sve skladno
I kako sve ima smisla
I kako se sve vrti u krug

Kao kiša
Koja nas spaja sa iskonom
U večitom obnavljanju
Koje kruži oko nas
I u nama

Upravo, malopre, nakon buđenja
Videh sa prozora kišu
Nakon dugo vremena
Mnogi će zbog nje ostati unutra
Ja ne
Odoh da završavam svoje
Grad će sa njom biti mnogo lepši i mirniji