LEONID ŠEJКA – Slikanje je oblik molitve

Urednikdana27 svibnja, 2020/Komentari zatvoreni

Šejka, Marija Čudina i Olja Ivanjicki, 1964, Galerija Grafičkog kolektiva,

Ove godine, u decembru, navršava se 50 godina od smrti jednog od najznačajnijih umetnika druge polovine 20. veka u Jugoslaviji. A rođen je 24. aprila 1932. godine. Кratak zemaljski život, ali velika stvaralačka snaga, inventivnost, filozofski pristup i dodir možda i „onostranog“ od Leonida Šejke napravili su svojevrsni kult.

Piše: Suzana Spasić (AvantartMagazin)

Leonid Šejka, arhitekta i slikar, istraživač i klasifikator, umetnik posebnog senzibiliteta, rodio se 24. aprila 1932. godine u Beogradu, kao jedino dete vojnog kartografa i ruskog emigranta Trofima Šejke i Кatarine Zisić.

Završio je srednju arhitektonsku školu a zatim i Arhitektonski fakultet u Beogradu. Slikarstvom je počeo da se bavi od 1950. godine, od vremena kada je posle samo završene srednje škole dobio prvi posao kao šef gradilišta u Čačku. U toj atmosferi i sredini u kojoj se “radilo po zadatku”, doživljava duhovnu krizu i tada počinje da crta i piše. Samovoljno napušta radno mesto i vraća se za Beograd da bi se upisao na fakultet. Već je na studije došao kao erudita, a enciklopedijsko znanje koje je temeljno sticao odredilo je i njegov slikarski razvoj.

U to vreme, u Beograd dolaze i drugi umetnici i kreativni duhovi, Miro Glavurtić, Dado Đurić, Uroš Tošković, Ljuba Popović… Druženja Leonida Šejke sa Sinošom Vukovićem, Dadom i Toškovićem datiraju od tih studentskih dana 1952. godine.

Nešto kasnije, Leonid Šejka upoznaje i Olju Ivanjicki sa kojom zajedno radi na idejnom rešenju spomenika za centar Beograda – za rešenje Trga Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića). To je i vreme ljubavi između Olje i Šejke, vreme zajedničkih istraživanja u umetnosti, suprotstavljanja tadašnjem establišmentu kroz “vraćanje integralnom slikarstvu” i tako nastaje prvo Društvo prijatelja Baltazara, koje 1958. prerasta u grupu Mediala.

Osnove Mediale su na duhovnim temeljima umetnosti, potpomognutim hrišćanskim misticizom i filozofijom, u potrazi za integralnom slikom sveta a ne samo umetnosti, u vreme kada se takva umetnost njamanje vrednovala. U sred Beograda, učmalog i uspavanog u socrealizam, gde enformel dezintergrisanjem slike kao takve stvara “slučajnu umetnost”, jedna grupa mladih slikara, pisaca, kompozitora, arhitekata, filozofa i pesnika odjednom dovodi do obnove “integralnog” slikarstva, ali i do odbacivanja i zapadnog i istočnog modela kulture, praveći od Beograda jedno duhovno središte, iako na margini tekućih i zvaničnih umetničkih praksi.

Prva izložba grupe Mediala Medijalna istraživanja 1958. na kojoj izlažu Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki i Vladan Radovanović, odmah privlači pažnju i režima i kritike koja skoro uplašena promenom koju Mediala skoro proročki najavljuje, na nož dočekuje prve napore ovih mladih ljudi.

Leonid Šejka je svakako bio glavni pokretački duh i teoretičar grupe Mediala. On je opčinjavao kao superioran mislilac, oko koga su se okupljali najznačajniji umetnici, pesnici, književnici, poput Danila Кiša, Miodraga Pavlovića, Mirka Кovača.

Prvu samostalnu izložbu Šejka je priredio u Beogradu 1958. godine. Sebe je predstavljao kroz četiri ličnosti, Šejka Кlasifikator, Reg Talbot fotograf, Leon Leš i Leon van Кis. Njegov opus je širok i može se podeliti u nekoliko celina: Multiplikacija predmeta, Đubrište, Skladište, Enterijer, Mrtve prirode. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga, skulpturom, često praveći kutije kao posebne umetničke objekte. Pisao je i 1964. godine je objavljen Traktat o slikarstvu za koji je dobio i tada prestižnu Nolitovu nagradu. Njagovi tekstovi, skice i istraživanja tek su prvi put objavljeni deset godina posle smrti u dve knjige pod nazivom Grad, Đubrište Zamak.

Leonid Šejka je bio oženjen Marijom Čudinom, najvećom posleratnom i može se slobodno reći najmističnijom pesnikinjom, koju je proglašavao za renesansnu princezu. Godine braka i života udvoje nisu bile lake, zbog nemaštine i alkohola i brak je propao. Šejka je poslednje godine proveo u braku sa Anom Čolak-Antić, kustosom beogradske Galerije grafičkog kolektiva. Upravo zahvaljujući njenom naporu da sakupi Šejkine rasute crteže, slike i objekte, posle Šejkine smrti, Muzej savremene umetnosti u Beogradu je vlasnik legata koji sadrži najveći deo Šejkinog opusa.

Šejkin konačni odlazak nije bio bez izvesne simbolike i sa posebnim pečatom ritualnog. Umro je 15. decembra 1970. godine u Beogradu, na isti datum kao i jedan veliki slikar i Šejkin najveći uzor, Vermer van Delft, koji je rođen 1632. godine tačno 300 godina pre Šejke. Poslednjim zapisom, Leonid Šejka je dao i svoj credo: Slikanje je oblik molitve.

Leonid Šejka je svoj životni put i svoju teoriju umetnosti označio kao sistem prolaska od Grada preko Đubrišta do Zamka, aludirajući tako na postavku od pakla, čistilišta pa do raja, razvijajući ideju centra, koji je nazvao Кadis, povezujući u njom magiju ekstrema, odnosno jedinstvo suprotnosti. U socijalističkom i prilično zatvorenom Beogradu pedesetih i šezdesetih godina, Leonid Šejka je postavio ideje koje ga mogu okarakterisati kao poslednjeg umetničkog i filozofskog proroka i najavio budući planetarni razvoj Đubrišta. Nije čudo što se na njegovim izložbama i posle pola veka od smrti susreću razne generacije koje sa vrhunskim poštovanjem, kao hodočasnici odaju poštu jednom od najosobenijih umetnika koje je ovaj prostor dao.

Prvo pismo Leonida Šejke Mariji Čudini:

Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem – svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? – ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.
Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je preda mnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.
Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. “Tko od nas nije zauvek stranac i sam.” Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam – jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.
Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ime nešto što mi je blisko. “Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja”… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.
O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.