Videh sinoć da nas je napustio reditelj Igor Vuk Torbica
Čija sam predstave gledao, i sa radošću, i sa mukom
I njegovu Hanu koja je igrala u njima
I taj beskraj koji je isijavao iz njih
Slava života, radost stvaranja, a i teški grč
Koji nije bio za svakoga, i koji nije mogao svako da nosi

Igor je bio predodređen za to
Da silazi najdublje, da odlazi najdalje, da nosi beskraj sa sobom, i prkosi
Da ga je bilo teško pratiti, i mnogi nisu mogli

Sve što bi moglo da se napiše u ovom trenutku besmisleno je
A još je besmislenije da se ne napiše ništa
I da šira javnost ne zna koga je izgubila

Za njih je to jedna od vesti…

A za pozorište na ovim prostorima nešto što će ga obeležiti
I duboko verujem dati još veću snagu, prkos, ponos, a i nespokoj

Kao i nova pitanja, koja od sinoć ne prestaju da se javljaju, više proganjaju, lome, muče
Uz tugu, pogled u prazno, tišinu, nevericu

Toliko toga neizrečenog da bi se uopšte pokušavalo izraziti rečima u ovom trenutku

Što je utihnuo jedan od glasova u kome je živeo čitav region, Jugoslavija, od Bitolja do Rovinja…
Jedan od najuzvišenijih glasova
I po stilu, i po snazi stvaranja
Čije su predstave tresle sve pred sobom

Kao da se jedna beskrajna planina pomerila iz ležišta

Prodrmala sve

I poručila – ne može se bez umetnosti
Stvaranja
Predstava
Igre
Razmene

Ne može sve pola godine da stane

Vratite umetnost životu
I život umetnosti

Pozorište je mnogo izgubila Igorovim odlaskom
Pozorište je mnogo izgubila poslednjih meseci
A ovo kao da je završni čin te tragedije

Koji nas je sve pokosio

Koji treba da nas vrati tamo gde smo najviše svoji

I kako da se posle svega ponašamo kao da se ništa nije desilo
Kao da je sve isto

Nije

Hvala Igore na svemu

U životu mi nije bilo teže da pišem o nekome

Ne zato što nemam šta da kažem
Nego zato što nijedna reč nije dostojna trenutka

Samo kvari, a pojačava nemoć

Otišla je umetnost
Ostala je umetnost

Umetnost je večna

Tvoje predstave su večne

Hvala ti, i slava ti