POVEST GLEDANJA U JEDNU TAČKU

U vazduh tupo udara
srce oktobra.
Podrhtavaju kruti listovi oraha.
Kroz samoću misli
usplahireno jure
kao zečevi preko
opustelog polja.
U dnu dvorišta skrila se tuga.
A život odleće sa
predvečernjim jatom vrana.
Moje ostrvo istine
popločano je koracima
između polica s knjigama i prozora
na kojem se smenjuju godišnja doba.
Tišina bi imala mnogo
da kaže, ali ćuti.
Zidovi su tek nemi glasnici,
prekriveni okamenjenim mislima
od dugog gledanja u jednu tačku.