Godine, pa i decenije, nepovratno prohuje, a čovek sve jednako misli – još je mlad; ako ne baš u svojim dvadesetim, a ono barem tridesetim. I ne samo što misli, nego se tako i oseća i ponaša… sve dok se ne dogodi nešto neočekivano, ili čak zaprepašćujuće, što ga nagna da zastane malo, i priupita se štošta. A pritom, još i upadne u kojekakve tragikomične situacije…

Evo kako je to bilo kod mene.

Prvo sam, s vremena na vreme, dobijao dobronamerne savete od starijih.

Tako mi jednom, sećam se, stara majka – koju godinu pred smrt, predosećajući, valjda, ono neminovno, i želeći da me posavetuje i uputi u ono što sledi – iznebuha istrese, svojim uobičajenim, mirnim, prividno ravnodušnim glasom, još jednu od svojih životnih mudrosti:

“Znaš, sine, kad pređeš četrdesetu, činiće ti se da vreme sve brže i brže ide, pa će godine prosto da ti lete…” kaže, štrikajući pognute glave, i ne gledajući me. “Ali, nemoj ti ništa da brineš, to je potpuno normalno.”

Tad sam samo buljio u nju, ništa ne shvatajući. Danas mi je već jasnije… itekako.

Relativnost pojma vremena.

I zbilja, godine samo šibaju. Dok si iole mlađi, još kako-tako; ali kasnije i ne primetiš kad se približiš pedesetoj.

Pre nekoliko godina, recimo, iščitavam ja ponovo neku svoju kratku priču, napisanu još u mojim dvadesetim, pre no što je uvalim kakvom časopisu. Prelazim rečenicu za rečenicom, i vidim – gotovo savršeno, skoro ništa ne treba da se menja, ili dodaje. Tek, tu i tamo, poneka reč ili drugi sinonim.

A onda naleteh na sledeću rečenicu:

“On je bio stari pijanac, već u petoj deceniji života, ali – dobrodržeći…”

Zgrozih se nad takvom nelogičnošću; brže-bolje precrtah reč “petoj”, te ubacih mnogo prikladniju – “sedmoj”.

“Dakle, stvarno,” vrteo sam glavom. “Ja kad lupim – baš lupim. Šta mi samo bi?”

Nadalje, ne samo godinama, već i čitavim decenijama, čovek se polako privikava na izraz “čiko”, kojim ga mlađi oslovljavaju – pa se na kraju nekako i pomiri s tim.

Sve do trenutka kad ga – kao grom iz vedra neba – ne tresne nešto zbog čega shvati da je spontano prešao na sledeću, višu fazu… starenja.

Stanem ja tako, na Bajlonijevoj pijaci, da pogledam nekakve sintetičke čarape, na improvizovanoj tezgi od kartonskih kutija, kad će mi tamnoputi prodavac:

“Vidi, čale… taman za tebe!”

Nešto me preseče.

“Šta reče ti to?… Jel’ se to meni učini, il’ me ti nazva ‘ćale’?”

“Pa da, možeš čale da mi budeš.”

“E baš ti hvala!”

A “čaletovo” nema dvadesetak godina, već sigurno dobrih trideset…

Drugom jednom prilikom, neka sredovečna prodavačica za tezgom, na istoj pijaci, na moju narudžbinu, dreknu svom pomoćniku:

“Kilo grožđa za mladog gospodina.”

Došlo mi je da joj, umesto traženih sto dinara, puna srca dam dvaput više.

Eto potvrde da sam sve ono ranije pogrešno tumačio…

Pa i ona kojekakva, nesuvisla pitanja, kao onda u prodavnici, “A jeste li Vi penzioner?” – i to zbog nekog glupog popusta! Koketa je očito htela samo da uspostavi kontakt. Ali ne dam se ja navući tek tako… Ah, te udavače!

Ne prođe ni mesec dana od te zgode, a ja se opet vraćam s već pomenute pijace, dahćući po najvećoj vrućini pod teretom prepunih kesa, sav u znoju. Sačekam, nekako, svoj autobus, popnem se s mukom u njega, i stanem na platformu sa svim onim kesama, boreći se da dođem do vazduha.

Samo što uđoh – autobus još nije ni krenuo, kad neke dve klinke – biće srednjoškolke – samo što me ugledaše, kao oparene skočiše. Ne stigoh ni da se začudim; autobus krenu, a one ostadoše da stoje. Očigledno – nisu ustale da siđu na stanici, već da mi ustupe mesto.

Sede “mladi gospodin”… i to hitro!

“Ma, ne znači to ništa. Onako iznuren, sigurno sam izgledao stariji. A i tolike kese, natovaren k’o magarac…” tešio sam se kasnije.

Potrudih se da što pre zaboravim tu čudnu epizodu.

No, moja radost bi kratkog veka.

To jutro izgledalo je sasvim obično. Ustao sam, obavio, bauljajući, svoj uobičajeni jutarnji ritual – umivanje, dupla kafa i ostalo, obukao se, i krenuo na posao.

Stajao sam, tako, u gradskom prevozu, obešen kao majmun o šipku, buljeći u prazno i obuzet mislima, kad mi pogled pade na duge, obnažene ženske noge. Njihova mlada vlasnica, u svom izazovnom miniću, sedela je udobno zavaljena, zaneta čitanjem neke knjige. Posmatrao sam te noge – ne zato što su mi se nešto posebno svidele, već više što su mi pažnju privukle svojom izuzetnom dužinom i neobičnom, kao sir, belinom.

Devojka diže glavu.

Da ne ispadnem nepristojan, odmah skrenuh pogled. Opet se, po svom običaju, zamislih nešto, pa i ne primetih kad ponovo počeh da gledam u tom pravcu. U stvari, nisam ni gledao devojku, to jest njene noge, već – praktično – negde kroz nju.

Ona opet diže pogled – a ja ponovo skrenuh svoj.

“E, svaka ti čast… Baš si isp’o seljak,” mrmljao sam sebi u bradu.

Ali dok sam sve jednako zurio pred sebe, nekako me je kopkalo da li me devojka još uvek gleda – mora da je, zbog onog buljenja, pomislila da sam neki kulov!

Okrznuh je krajičkom oka. Naravno, devojka je i dalje piljila u mene.

Dakle, ipak.

U neprilici sam, tek par sekundi, gledao u te oči; posmatrale su me, ali – začudo – upitno.

“Hoćete li da sednete?”

Nasmejah se od muke.

“Ne, ne… neću da sednem.”

I dalje sam se smešio, jetko vrteći glavom; ona me je još uvek gledala… ništa ne shvatajući.

Naravno, nije razumela. A i kako bi? Što bi matorac zurio u njene noge, nego što merka sedište?

Spontano se setih stare pesme Dragana Stojnića, još negde iz šezdesetih.

Maj je mesec, sve buja i cveta okupano suncem, a on se – pun životne radosti – vozi tramvajem. I tada, na krilima prolećnog zanosa, primećuje kako mu se neka mlada devojka osmehuje.

Refren te pesme ide nešto kao, “Maj, maj, bio je maj” – sve do stiha u kojem mu ona kaže, “Sedite, gospodine stari!”

Tu se pesma završava – njegovim ironičnim smehom, i stihovima, “Bio je maj, maj / Prošao maj”.

Mada je, u mom slučaju, bio tek april, činilo se da se i moja pesma bliži svome kraju…

I kad sam već bio ubeđen da ništa gore od toga ne može da me strefi – stigao je završni udarac.

Sad je stvarno bio maj – početak tog meseca, tačnije.

U bašti nekog restorana na Fruškoj gori, posle obilnog ručka, ustadoh da malo protegnem noge – “da mi se slegne”, što bi se reklo.

Za obližnjim stolom sedeo je mlađi bračni par, sa dvoje male dece – dečakom od neke tri godine, i nešto starijom devojčicom.

I, dok sam stajao tu sa strane, boreći se sa varenjem, iznebuha čuh malog kako viknu:

“Mama, mama, vidi! Deka ima šnalu u kosi!”

Mislio je, očigledno, na moju kosu stegnutu u rep – na koji sam bio izuzetno ponosan, jer me je, smatrao sam, činio tako mladolikim.

Od sveg srca se nasmejah.

Odmah se setih Andersena, i priče o detetu i carevom novom ruhu.

Da je bilo iole starije, ne bi tek tako reklo šta misli, već bi znalo da je to nepristojno – reći deki da je deka; govoriti ljudima istinu.

Njegova majka me zbunjeno pogleda; bi joj, očito, neprijatno.

“Ništa, ništa, gospođo…” rekoh joj, još uvek se smešeći. “Dečja usta!”

E pa, i za tebe je konačno prošao maj, rezignirano sam zaključio.

Tako je to bilo u mom slučaju – i to sve u periodu od par meseci.

Više se ne ponašam, niti se – što je još gore – osećam baš kao mladić u najboljim godinama… Pa i ne izgledam više samom sebi tako.

Po prvi put u životu, valjda, kad god se usudim da se pogledam u ogledalo, primećujem koliko sam – u stvari – oronuo. Vidim sve ono što ranije nisam – izražene podočnjake, sve veći podvaljak, po koju sedu, sitne bore oko očiju i krupne oko usta…

Ali, začudo, to me nekako ne pogađa previše. Digao sam, konačno, ruke od svega, i priznao poraz.