Klackalica

Klanjam se tebi što uspevaš
da progutaš vruću supu ko oštru reč
i zacrveniš se više od stida nego od vreline
pa se osmehneš, skrstivši ruke i dugo
gledaš, jelen na lovca, drsko, iz blizine
moje poražene kapke. Znaš da priznajem
grešku, ako se isplanirani ispad može tako zvati,
i da nisam čovek koji će reći „izviniˮ ili
„hajde da otplešemo Majlsaˮ. Znaš da u tišini
između nas stoje kamenovi i još se može zidati
u procepima neizrečenosti. Lepo je uobražavati
da umem da ti čitam misli. Više draži to što gest
ili veznik mogu izokrenuti hipotezu, želudac, sobu,
život rasuti ko mrve hleba. Dok me gledaš sa neba
naviknutog na tešku noć, stamenim sferama
prodireš u poljuljanu volju da kažem ili se uklonim
probaću da pevam i da ti se poklonim
kao čaršav postelji u tvojim rukama, probaću
da ne kažem da te volim, da ne pravim aluzije
probaću da te ne bolim. Lepo je verovati
da sve ovo čitaš iz mojih poraženih kapaka.
Istovremeni pokret naših prstiju ka radiju,
muzika prevazilaženja krize. Ali slutim da slutiš
ako je noćas verovati oboma, krov će pasti
od svih progutanih slova, zato sklanjam čaše
i daliju iza tvoga uha. Klanjam se možda slučajnom
izboru tvog sluha. Truba zaboravlja sve. So, what?
Da plešemo, nego šta.

Priredio: Tomislav Marinković