Vu moji potragi za kajkavcima mi je pod ruku došla jena stareša knjiga. Našel sem jenoga kajkavca koji, za razliku od drugih do vezda nabrojenih vu ovim klasikima, neje bil vučitel, a niti je bil seljak naivec. Zove se Martin Lebinec i bil je bankarski činovnik ze srednjom upravnom, ili kak su to v onem sistemu zvali, administrativni referent, v Zagrebački banki, v Jurišičevoj, v Zagrebu. Rodil se je 1945. v Budrovcu polek Đurđevca, a hmrl je več 1996. leta, ne znam od čega.

Martin mi je po jenomu jako sličen, samo je jenu knjigu objavil. Kak i ja, za ve. Isto kajkavska poezija. Knjiga se zove “Težaki”, a našel sam ju dok sam pre punici prekapal po privatni knjižnici. Prvo sem spazil naslovnicu i pomislil sam da je na nji Generalič ili Lacković, ali ne – likovnu armaturu potpisuvle Stjepan Ivanec – Štefina, još jeden naivec hlebinske škole o kojemu nikaj ne znam, ali bum zeznal, imam koga pitati.

Kak nikaj ne znam niti o Martinu, nema druge nego čitati. Evo kaj sem se nafčil. Još od škole je Martin malo bil kakti književnik, malo novinar, a svoje književne i novinarske zapise je objavljival na puno mesta: na Radio Đurđevcu, v “Glasu Podravine”, “Večernjem listu”, “Podravskoj grudi”, v “Radničkim novinama”, “Vikendu” (se zmislite “Vikenda”?), “Svijetu”, Kvizu, i v humorističkim i satiričkim novinama, “Osmeh”, “Diogen”, “Brodolom”, “Čvorak” i “Feferon”. Al’ neje to se! Križaljke, sportske članke, članke o kulturi i humornu rubriku “Komarac” je pisal v novinama Radne zajednice Zagrebačke banke.

Za nekoje je stvari i nagrade dobival. Za ovo v Radničkim novinama su mu zateknuli zlatnu značku “Na zajedničkom zadatku”, v “Čvorku” prvu nagradu za humor, a za pesmu “Težaki” (po koji mu se zove knjiga i koja mu je završila v Zborniku književnog stvaralaštva radnika Zagreba), je kakti predstavnik Hrvatske v bivši državi, na XV JU susretima “Bratstvo i jedinstvo” v Kraljevu dobil 1. nagradu “Titov zlatnik”. A 1981. je postal član Udruženja pisaca amatera Hrvatske. Malo sam iskal kaj je to za udruženje, ali sam našel da je to denes vgašeno, makar bi nam nekojima dobro došlo.

Eto, 1984. je objavil tu svoju jednu i jedinu knjigu z kajkavskom poezijom, i jako lepo naslikanu med stranicama od preštimanoga Štefine Ivanca. Još je zanimljivo da je nakladnik Zagrebačka banka, a biblioteka se zove Radnici stvaraoci, a stisnuli su ju v 3.000 primjerki.

Kak v recenziji piše da su mu četiri najvredneše pesme “Se moje steze”, “Mir”, “Moj baček” i antologijska “Težaki”, ja nebum nikaj zbiral nego bum tu za oglede postavil te četiri kaj su jih i preštimani magistri Kuzmanović i Prpić predložili.

SE MOJE STEZE

Prišepni mi
jel znaš kak sam te iskal
dek te nesem našel?

Prišepni mi
jesi me čekala
jesi me čula
dok sam išel k tebi?

Iskal sam te niz rečicu kaj teče
kak žila puna vroče krvi
i slušal kaj mi oče reči
Žuril sem se
i čudil zakaj dršču jalše
i žmefko diše zemla
al nesem znal
jesi mi blizu
al morti još dalše

Žuril sem se
i bojal pred večer
gda sonce mora zajti
Štel sem te, štel
čim predi negde najti

Iskal sem te
čez žareči jogen v glibini duše
pri zvirišču srca kaj srameče čkomi
v čemerne neprespane noči
črne kak tvoje drage joči.

Iskal sem te
v žegi žote ravnice
čez glogove živice
kak suša drobnu sozu
kak veter šaku peska
da si jemput zapleše

Iskal sem te, srečo moja
i se steze sem prešel
dok te nesem našel

MIR
(Blažokovima)

Baš mi paše
debeli lad pod ruškom
Međaš preteple seno na podolju
Znoj se blešči i po plečaj teče
v nogavice sceđa
Rad bi mu pomogel
ali nemam volju
Sparina poldašna
i tak mi se veđa

Baš mi paše
debeli lad pod ruškom
Ležim na rbet i nebo gledeč
se ščuđavam
– O, kak je široko!
– O, kak je visoko!
Pričinja mi se da sem tič
i da po njem plavam

Baš mi paše
debeli lad pod ruškom
i kaj se nikakva vojska
na Stari grad ne zaletava
a Drava veselo brboče
kak cimbale v srcu Podravine
Seno i kukuruzi v žulje švaste
i se vu slobodi raste
čovek i trava

Baš mi paše
debeli lad pod ruškom
Debeli lad
kaj bi ga na drošce nosil

MOJ BAČEK

E, moj baček!

Grbavo je na tem svetu
još navek
Ti si zdavnja otišel
i svoje si zbavil
beteg i žalost
pijaču i sreču
i nas si ostavil

E, moj baček!

Grunt, kaj si ga kopal
je v drač zarasel
kostanj, kaj si ga posadil
pod oblake puca
mlađ je zajazil livadu dišeču
a na kletna vrata
samo zdolec kuca

E. moj baček!

Vu prašnem ambaru
splel je pauk mrežu
na nared, kolovrat, trlicu i stupu
Ni tupa kosa više ne kosi
Pojela je rđa motiku i plug
pak se samo pita
moj bači, gde si

E, moj baček!

Nestali su škrljaki od slame
sake hiže v našemu selu
Čez vulicu ravnu i široku
črleni se venec od zidanic spleče
zubače na krovu daljine zubaču
pedeset riđanov vu štali te čeka
pak se pelaš kam te srce vleče.

E, moj baček!

Prelepo je na tem svetu
još navek
Škoda kaj te nema
prešu da pritisneš
i mošta prelevaš
da si z menom stija
pesmu o živlenju zapopevaš

TEŽAKI

Nasečkaj travu
položi v jasle
puščaj tele pod kravu
Marva je prva
nacepli drva
na plej pristavi ščavu
Zgotovi, podoji
piščoke napoji
pristavi ruček na tavu
Gda treba jesti
nema čas sesti

Dokleč bo ovoga sveta i veka
navek bo tekla mokra reka
i težak se za svojim poslom žuril
do same zemle sfrknol i zguril

“Znam da jempot reka bude zela vrbu, mene, moje drage senje, se kaj imam i se kaj sem štel, i to kratko, kratko nam živlenje.” – Martin Lebinec (1945-1996)