Naravno da su knjige bolje od života. Pa čitali bi živote svaki ubogi dan da nešto valjaju. Možda ne svaki dan, ponekad, ili bi ih vucarali u taškama za poslovne susrete, uz sendviče spakovane i tople nam obroke.

Da živote, pa ih pipkali jesmo li stavili nešto unutar istih tih života, da razgraničimo pročitano od nepročitanog, prošlost od sadašnosti. Priheftao bi račun za struju na poledjini života u dalekoj budućnosti pred smrt samu da ga uredno platim.

Da me ne prozivaju kad umrem zbog neplaćenih režija. Najbitnije mi je da su knjige, knjige, i da se nezajebavamo više da neko piše tamo neke živote. Sramota je uljepšavati izmišljati da ne velim lagati.

Knjige su knjige i tu je tačka kao kuća! Nema tako lijepih samoća u životima kao u knjigama. Manični depresivci, radi primjera pominjem, odvartni su ljudi, smrde na smrt. Samo u knjigama oni izgledaju kao boemi, nedojebani Don Žuani.

Daleko su oni od Kazanova, miljama i miljama daleko. Oni su u krevetu kao balvani i trupci najčešće, slabo jebu ako već ikad jebu. I nemaju oni nikakakav redenik gospoja za pasom sa urednom štucovanim pičokama i pedikiranim tabanima za fetiš uljane noćne radnje. Taman posla. U životima oni cvile i drhte sklupčani u samotnim krevetima, gdje je jedina muzika čemer što fijuče kao hladna promaja.

Knjige su neuplaćeni zgoditci na lutrijama, nedobijena nadsljedstva, kuće i stanovi skicofrenih umornih roditelja. To su knjige, naša sanjanja i maštanja o ljepoti života kakav nikad neće, niti može u stvarnosti ikad bit