Svi oni u Srbiji, koji imaju ‘ozbiljnijih’ primjedbi na prisustvo Borisa Miloševića, potpredsjednika Vlade RH i predstavnika srpske manjine u Vladi, na obeleževanju godišnjice ‘Oluje’. imaju vrlo loše namere prema Hrvatskoj.

I to, kako prema Hrvatima, tako i prema Srbima u Hrvatskoj.

Neslaganja u karakterizaciji vojno-redastvene akcije Oluja’ između dveju zemalja, jednom će se rešiti, a ovaj potez Samostalne demokratske srpske stranke, valja promatrati kao deo dostojanstvenog poboljšavanja odnosa manjine i većine u Hrvatskoj. U perspektivi, i kao međudržavno usaglašavanje, do moguće mere, u karakterisanju ‘Oluje’. To je dalek put.

Iskustvo pokazuje da je pripadnika manjina o kojima je ‘brinula majčica Srbija’, uvek posle neke takve ‘brige’ bivalo sve manje. Pravo ime za takvu ‘brigu’, uvek je bila neka trgovina beogradske politike, upravo sa životima i sudbinama Srba o kojima je Beograd ‘brinuo’. Dobitaka nije bilo, osim tu i tamo možda ponešto za one koji su vodili takvu politiku.

Srbi iz Hrvatske, a jednom će to shvatiti i svi ostali Srbi u drugim zemljama u kojima žive, skupo su platiti taj nauk. Oluja je najteži deo tog nauka, a tu spada i ponašanje beogradskih vlasti prema tada izbeglim ljudima.

– Slobodan Milošević je problem samo vas u Srbiji, ne i Srba iz Hrvatske. To ćete morati rešiti vi sami – rekao mi još 1993. u Zagrebu komšija, jedan od zagrebačkih Srba, na pitanje o odnosu Srba iz Hrvatske prema ratnom režimu Srbije.

Pozicije svih manjina su uvek osetljive i pred njih nikad ne valja postavljati prevelike zahteve ili očekivanja. I to, sasvim nevezano radi li se o odnosu s većinom u sredini u kojoj se živi, ili s ‘matičnom’ zemljom. Primitivan je i zlonameran svaki zahtev koji u nekim situacijama ‘matica’ postavlja pred manjinu u drugoj zemlji. Jer, uglavnom mu je to i namera, da potčini i upotrebi. To, posle, boli.

To je svakako i bitan deo svesti politike koju od početka borbe za normalan i ravnopravan odnos svih ljudi u Hrvatskoj vodi Milorad Pupovac.

Razumna distanca od Beograda i njegove politike i koncentrisanost na život u samoj Hrvatskoj, ma koliko bili mukotrpni i suočeni sa mnogim problemima, predrasudama i preprekama, stabilno se drže takve zdrave orijentacije. Sam Pupovac ima jasnu ideju i ne pravi nepotrebne kompromise. O potrebnima, itekako razmišlja i ne pristaje na njih olako. To je od njegana pravilo jednog od najznačajnijih postjugoslovenskih političara. Hrvatska ima sreću da ga ima na ‘svom terenu’.

Ona česta primedba da je Pupovac nosilac ‘etnobiznisa’ u Hrvatskoj, iako jako miriše na pravašku logiku, a u eri ljudskih prava, prihvaćena je od svih onih kojima jako smeta politika zajedničkog života i postepenog građenja mira i razumevanja u vrlo nepovoljnim uslovima, i uprkos njima.

Ta ista primedba se prečesto čuje i od Srba u Hrvatskoj, posebno od onih koji su skloniji radikalnijem, nacionalističkom pristupu ‘uravnoteženje’ odnosa u Hrvatskoj. To je ista ona logika koja je i donela čuvenu ‘balvan revoluciju’ i onemogućila mirno rešenje problema u Hrvatskoj, sa njom i oružane sukobe, smrt i nesreću, a na kraju i nasilni odlazak iz Hrvatske oko 200.000 njenih stanovnika srpske nacionalnosti. Hrvatska više nije ista, a ni bolja nego ranije.

Pamtim, Milorad Pupovac je već tih dana jula i avgusta 1990. ozbiljno pokušavao da u Kninu smiri uzavrele strasti i da sa tim ljudima potraži neko rešenje. Međutim, političke silnice iz Beograda i Zagreba (tim redom) su htele sukob i napravile su ga. Pratili smo svu nesreću tih ljudi, a nije ta zaobišla ni sve druge ljude, prvo u ove dve zemlje, u Hrvatskoj i u Srbiji.

Kasnije i u BiH, pa na Kosovu. Hrvatska je, i pre verifikacije NATO članstva omogućila prelet avionima koji su bombardovali Srbiju. Bilo je to bez suvišne radosti, iako pojam Srbije nije nešto baš bio na dobrom glasu u ta vremena. Popriličnom broju ljudi ni u Srbiji njihova zemlja tada nije bila najpoželjnije mesto na svetu. Iako, oni su to vezivali uz politiku i njene nosioce tih dana.

Neki od takvih su pretekli i do ovih vremena i sasvim je razumno primetiti suzdržanost političara iz Hrvatske, pa i Pupovca, u pojavljivanju uz takve. Bez prekidanja kontakata, uz razmenu mišljenja, ali uz čvrst stav samostalnog mišljenja i postupanja. Zato su se neki ovde i lecnuli, ali više ne smeju da ‘razvežu jezik’ u uobičajenoj meri, jer bi to bilo vrlo loše i za politiku Srbije i za privid njenog uticaja. A u politici Srbije, privid je (skoro) sve.

Ono sa čime se u Hrvatskoj suočavaju Srbi, jeste stvarnost. Još uvek neudobna, ali s tragovima boljih pravaca. Dolazak struje u sela koja je još i Bakarićeva poltika obilazila u širenju civilizacijskih tekovina, rezultat je upornosti poltike SDSS-a, Pupovca i niza neprijatnih kompromisa, između ostalog. Do toga se došlo i normalizovanjem prisustva Srbina u Saboru, često i uz lične žrtve Milorada Pupovca i njegovog dostojanstva, ličnog i saborskog, pred uvredama raznih primitivaca i ljudi koji ne vide dalje od sopstvene razularenosti. Njegovo lično dostojanstveno držanje i vrlo odmerena reč, precizna i višeslojna, to potiskuje.

U vreme kada se planirala ova Vlada Hrvatske, jedan dobronameran čovek, s ministarskim iskustvom u jednoj od ranijih vlada je javno razmatrao svoju ideju da je sada vreme da sam Pupovac preuzme neku značajniju poziciju u toj, budućoj Vladi. Ne da bude zadužen, kao svojevremeno Slobodan Uzelac, za društvene delatnosti, nego da preuzme Ministarstvo vanjskih poslova. Sagovornik, sa kojim se nisam složio pre svega zbog aktuelnih odnosa i atmosfere u samoj Hrvatskoj, držeći da je za to još uvek prerano, misli kao i ja, da je Milorad Pupovac dokazan kao najozbiljniji političar u Hrvatskoj. I da ima velike zasluge za tu zemlju.

Na toj liniji, ja vidim i Borisa Miloševića, čoveka u punoj snazi, sa dobrim iskustvom, kao sadašnjeg potpredsednika Vlade RH zaduženog za društvene delatnosti i ljudska i manjinska prava. Video sam jedan njegov skorašnji intervju na N1 televiziji i ostavio mi je vrlo dobar utisak. Nisam ga pre toga čuo, a sada sam i video da Milošević tačno zna u šta ulazi i kako misli da obavi taj posao. Oprezan je i promišljen, sebi neće dozvoliti da pogreši. Iako odluka o njegovom odlasku u Knin, i nije samo njegova, ne sumnjam da je i on sam dobro odmerio sve zamke i neprijatnosti u tom gestu srpske manjine u Hrvatskoj, i da je pažljivo procenio perspektivu razvoja međunacionalnih odnosa u Hrvatskoj.

Čak i ako je to samo dobra mogućnost, uveren sam da je treba podržati, da se mora verovati ljudima koji stoje iza te odluke. Nikome nije u interesu da se postojeće stanje i dalje petrifikuje. Naprotiv.