MUVA KOJA SE VRTI PO SOBI

Pesnici koji žive kraj mora
mnogo lakše mogu napisati ljubavnu pesmu,
zatim oni koji su išli u rat
i bili ranjeni, ali preživeli i nose ožiljak,
pesnici koji su barem nekad u životu
prespavali noć na klupi
pesnici koje su jedne jeseni odbacili svi
ili su u to duboko verovali
svakim svojim promrzlim prstom mogu pisati
o zvezdama koje ih preteći bodu u ramena,
oni koji su se nebrojeno puta napili
i zatim bolovali od čira na želucu
koji bi tako postajao metafora nesmirenog bola,
pesnici koji su promenili državu
koji su nosili svoju čežnju iz grada u grad
koji su te sanjali ispod mostova, obespravljeni
i ljubili nepoznate usne i oči i trepavice
zaklinjali se na jezicima koje su znali samo delimično
pokušavajući da te zaborave
otkrivali daleke religije, proklinjali bogove,
otišli da žive na nekom ostrvu, oboleli na plućima,
vratili se napokon zavičaju i delili hranu sa bezimenim psom
pisali ti duga pisma o vetru i plesni na cipelama
pisma koja, naravno, nikada nisu poslali,
cepali ih i bacali pred jutro ili nakon fajronta,
priznajem, mnogo je lakše verovati njima,
ja imam samo ovu muvu koja se vrti po sobi
i čokoladno mleko i senf u frižideru,
a to ni približno nije dovoljno da ti dočaram
nepodnošljivost vlastite pogibije
koja se, međutim, ne može podičiti
nikakvim streljačkim vodom
pa se stoga i ne računa.