Umori se čovek
I samo bi da se skloni, zaćuti
Gleda u nebo, u more, u zid, u ništa
Samo da odmori glavu od svega

Umori se čovek
Od rada, nerada, obećanja, spavanja, nespavanja
Novih početaka i odustajanja

Najradije bi jedno vreme da se izgubi
Ili da ga ima tamo gde niko od njega neće ništa da traži
Ni on sam od sebe
Dok se telo i duša na odmore
A nemir pretvori u mir, i sve vrati na svoje

Umori se čovek
Od vesti, informacija, praćenja svega i svačega
Koračajući od nade do nade, od većeg do manjeg ničega
Zaboravljajući na sebe

A i od sebe se umori, svojih misli
Kojima isto tako treba predah

Treba mu tišina

Treba mu nežnost

Treba mu da mu ništa ne treba

Samo da ga ostave na miru
I sam sebe da ostavi malo na miru

A ne u jurnjavi svuda, a nigde

I fale nečije ruke, i duša, i zagrljaj, i briga
Koje razumeju, koje osećaju, koje vole
Bez da nešto traže

Samo da budu tu
Kao obloga, melem na ranu, uteha

I zajedničko ćutanje
I zajedničko spavanje
I zajednički doručak

I zajednički sati bez moranja, obaveze, očekivanja

Negde daleko od svega, što ne podseća na ono što se živi

To fali, ništa veliko, ništa ne znam kakvo
Nego malo, najmanje

Zato umor
Od večitog davanja
Na sve strane, svuda

A tako malo uzvraćene ljubavi

Bez nje, ništa nema smisla

Sa njom, sve ima smisla
I sve se lakše podnosi

Pa I ova noć, tako teška
A mogla bi da bude tako laka, jednostavna
Sa nekim, da ima tog nekog

A nema, već dugo nema

Koji bi znao da stane i ostane, pruži ruku, zagrljaj

Nema više vremena za ljubav
Sve drugo im je važnije