Decembar mesec; Beograd mutan i depresivan, sav obavijen sad sitnom, rominjavom kišom, sad istim takvim snegom, onim što katkad provejava – sa svojim retkim pahuljama koje dugo lebde okolo u vazduhu, kao kakve nebeske konfetice bačene odnekud visoko gore, i tope se pre nego što i dodirnu pločnik. Smog pritisnuo, nekakva neodređena težina uopšte, ljudi kroče ulicom pognutih glava kao pod teretom, a period mraka je toliko dug da se često čini da nikad i ne svanjuje.
Tako, odlučim da se maknem malo iz grada – u stvari, dogovorim se sa dve svoje drugarice da odemo malo u moju vikendicu u Starom Slankamenu. Složili smo se da nam je dosta te tmurne zimske urbane atmosfere, i da nam pod hitno treba promena ambijenta; te kako je bio petak popodne – početak vikenda – ubacismo se u poslednji Lastin bus i uputismo u to sremačko seoce kraj Dunava.
Tačnije rečeno, pa i iskrenije, pobegosmo – maltene glavom bez obzira, u potpunoj diskreciji i pod okriljem mraka.
Jer, bio je tu još jedan razlog. Kako sam bio pod neprekidnim, nevidljivim, i isto tako krajnje iritirajućim nadzorom izvesne ženske osobe, opsesivno obuzete mojom ličnošću i delom – da ne kažem telom – koju sam bezuspešno izbegavao (što je za neku sasvim drugu priču), a istovremeno se kao nešto muvao sa jednom od ove dve, tokom kratkog ali sadržajnog većanja nas troje zaključismo da ćemo joj se tim izletom i skloniti na neko vreme iz vidokruga – barem do početka radne sedmice.
I, eto tako nas u kući na bregu, svuda okolo mrkli je mrak, sipi i ovde kišica, a ja zdušno ubacujem suve cepanice u užareni smederevac što samo brekće…
Sledećeg jutra izmilesmo u šetnju, s namerom da – makar i po takvom šugavom vremenu – obiđemo malo okolinu, te da im pokažem sve lepote ovog zabačenog, ali i po mnogo čemu zanimljivog seoceta – smeštenog na samom ušću Tise u Dunav, na tromeđi Srema, Banata i Bačke, sa sremačke strane. Mesto je inače, po mnogo čemu, zaista specifično; u njemu je, na primer, poslednja autobuska stanica – dalje, dakle, nemaš kud, sem da skačeš u reku. Kada si u njemu dovoljno dugo, pogotovo za zimskih meseci, ponekad imaš utisak da si došao na kraj sveta, pa ti stvarno dođe da skočiš u Dunav. Tako je i mentalitet meštana sasvim u skladu s tim.
Spustismo se s brda, te krenusmo serpentinama naniže, pored ostataka starog utvrđenja – verovatno srednjevekovnog, a možda još i rimskog – obilazeći i najstariju pravoslavnu crkvu u Sremu, što je još u 15. veku sagradi Zmaj Ognjeni Vuk (gomila istorije na jednom hektaru, ili čemu god). Siđosmo tako i do Dunava, koji je u to doba godine baš mutan i, još više nego obično, zloslutan – svake sezone kupanja prinesu mu na žrtvu makar jedan ljudski život; i to je, začudo, skoro uvek neko od domaćih, koji najbolje znaju svu njegovu ćud i hirove. Kao da se tek po ovom sumornom vremenu, u decembru, kada je vazduh tako oštar i redak, a reka prividno mirna dok njome plutaju ogolele grane i truli balvani, može zaista spoznati njena prava priroda, obično samo naslućivana – zastrašujuća, čudovišna i nemilosrdna.
Mada je bilo tmurno i kišovito, iz nekog razloga produžismo još dalje od bolnice – čuvene slankamenačke banje, u stvari, posle koje nema više baš bogzna šta da se vidi, uz prvi red kuća, nešto dalje od obale. Tu su sve novija zdanja, mahom vikendice, građene tamo negde poslednje četvrtine prošlog veka.
Tada se odjednom dosetih:
“E, pa ovde negde je onomad bio jedan super restoran, s velikom baštom. Moram da vam ga pokažem. Držao ga neki Kunf, poznavao sam mu sina…“
I stvarno, sve mi se odjednom vrati – prostrana kafana, uvek otvorene široke kapije, kroz koju se moglo ući kolima sve tamo do bašte. Pred samim objektom, suncem obasjana terasa sa stolovima i, naravno, kariranim stolnjacima… Malo dalje, kod ulaza u sam restoran – lozanici, za ‘ladovinu; tu do njih čak i jedan minijaturni kameni ribnjak – pun ribe, i male i velike, šarana, deverika, pa čak i kečigica i somića; hladiš se špricerom zaklonjen od sunca, i možeš da biraš – samo prstom pokažeš, „’Oću ovog soma“, i cap – već ga lik vadi mrežom, pa ti ga očas donesu na pladnju, u kotliću ili kako već.
U samoj kafani – dve velike sale; jedna baš prostrana, a druga tek nešto manja; tu si takođe mogao da dobiješ sve po želji, domaću rakiju i vino (a ne samo standardni banatski i karlovački), te sve od ribe i mesa s roštilja. Osvetljenje se naveče diskretno prigušivalo, da se dobije odgovarajuća, intimna atmosfera; a često je bilo i muzike uživo – obaveznih tamburaša, naravno, posebno za letnjih meseci i vikendom.
Beše to riblji restoran „Tri jablana“; ime je dobio, kako i priliči, po tri visoka drveta što su se tu blizu, odmah naspram kapije, uvek nekako gospodstveno uzdizala put neba – ponos celog tog kraja. I sada kao da ih vidim – veličanstvene, ponosite, vitke, poput tri lepe, zanosne sestre vižljasta struka; tako slične, a opet, ne sasvim identične – ona u sredini najviša i najdostojanstvenija, a druge dve sa strane do ramena joj, ali i one neodoljive u svoj svojoj vanvremenskoj lepoti. Jablanovi moga detinjstva, čije krošnje, zbog samo njima karakterističnih, srcolikih listića, i po najmanjem povetarcu šuškaju, žamore, slično kakvom planinskom potočiću – šapuću ti nešto.
Običavao sam negda, kada se tu zateknem, da sednem na obližnju klupicu, zažmurim, i osluškujem njihovo talasasto žuborenje, prepuštajući se onom baš retkom, i zato tako dragocenom lebdenju u praznini i tišini, umrtvljenih čula i ispražnjena uma.
Za sam restoran vezuju me nebrojene uspomene, počev od ranog detinjstva pa sve do zrelog doba. Još kao klinac sam odlazio tu s ocem i njegovim prijateljima ili našim rođacima, kada nam dođu u posetu, a kasnije, kao momak, sa svojim društvom naravno bezbroj puta.
Jedno od prvih sećanja vezanih za njega, a možda i najranije, posebno se izdvaja svojom snagom i upečatljivošću, i ta slika mi se uvek vraća neobično živa i plastična – kao da je potekla iz neposredne prošlosti, a ne iz mutnih, maglovitih predela detinjstva. Kao i osećanje koje se uz nju obavezno javlja – skoro pa neizdrživa bol zbog nenadoknadivog gubitka nečega meni nepojmljivo važnog. Sedim na krevetu u poluzamračenoj sobi i ridam, a majka mi govori nešto na svoj uobičajeni oštri, tvrdi, nepopustljivi način, koji je koristila kad god bi neopozivo odlučila da me ubedi u nešto… Jedna od onih slika koje te neumoljivo, nemilosrdno prate kroz celi život, do samog kraja.
Imao sam tek pet, šest godina, ne više; u posetu nam došli stari očevi prijatelji iz Beograda, te se ovaj, kao dobar domaćin, u neka doba odluči da ih odvede u “Tri jablana” i počasti baš u tom specifičnom ambijentu. I ja se, sav važan, već spremio da im se pridružim kao i obično, kad se moja vrla majka – inače, u principu jedna sasvim normalna i tolerantna žena – zainatila nešto i čvrsto odlučila, “Ne, ne, ne, on ne može s vama u kafanu!” Kukaj, moli, ucenjuj, preti, ništa nije vredelo – ostala je nepokolebljiva do kraja; ni molbe oca i njegovih prijatelja nisu urodile plodom.
To što ne mogu s njima, starijima, u njihov omiljeni provod, toliko me je pogodilo, da sam se osetio uskraćenim za nešto od suštinske važnosti za mene, za sam smisao moje egzistencije, te se dadoh u takvu neopisivu dreku i cmizdrenje (što mi stvarno nije bio običaj), da je sve zvečalo. Ne, to nije bila samo uobičajena dečja razmaženost i isterivanje kaprica po svaku cenu plačem – beše to nešto mnogo dublje i sudbinskije.
Oni odoše u čuvena “Tri jablana”, a ja ostadoh sam sa majkom i svojim bolom, za koji će se kasnije ispostaviti da je jedna od najtežih trauma iz mog detinjstva (ma koliko to smešno zvučalo). E sad, šta je starije – kokoška ili jaje; da li je baš taj događaj iz ranog detinjstva odredio moju kasniju sklonost ka kafanskom ambijentu, ili je ona već bila pohranjena negde duboko u meni, pa sam zato onako odreagovao na majčinu zabranu, ko će ga znati?
Vraća mi se i druga jedna scena, istina ni blizu tako upečatljiva kao ova prethodna – ja, nešto stariji, već u ranom pubertetu, s ocem i jednim bračnim parom iz Beograda, inače porodičnim prijateljima – sada već u enterijeru “Tri jablana”. Sedimo u onoj većoj sali, diskretno osvetljenoj, uz bogatu trpezu – kotlić riblje čorbe, domaće vino i rakiju, s obaveznim, tako karakterističnim sifonom sode na stolu, iz kojeg se sadržina pod pritiskom izbacivala posebnom kvačicom na vrhu (nezaobilazni inventar svih lokala u to vreme, ne samo seoskih; danas samo deo puste nostalgije). Otac i prijatelj udaraju po špricerima; dama – ne baš u cvetu mladosti, ali zato dobroga cuga, malo-malo pa sebi naručuje rakiju; a ja cevčim koktu,valjda.
Kad ti ona, inače poznata kao žena vesele naravi i vedroga duha, očigledno već dobro nalivena, poče u neka doba grleno, poluhisterično se smejući, da pominje mog ćaleta u čudnom kontekstu – istina indirektno, ne navodeći mu ime već samo profesiju, maltene jasno dajući prisutnima do znanja da je njihovo prijateljstvo imalo i jednu sasvim specifičnu, nešto dublju dimenziju. To sam čak i ja, nedotupavan kakav sam tada bio i kakav je valjda svako u tom uzrastu, morao da ukapiram. Muž za to vreme samo ćutke, tupo zuri preda se poput sfinge, prazna, neutralna pogleda. Zanimljivo, očeve face uopšte ne mogu da se setim.
Iz njenih pripitih, ali zato nedvosmislenih insinuacija, kao i po ono malo koliko sam ga već tada poznavao, dalo se naslutiti da sve to i nije samo njena prazna priča – šala, ili provokacija. Ipak, taj događaj, meni ostao tako u sećanju, kao da ničim nije u budućnosti pomutio njihovo dugogodišnje, stameno prijateljstvo.
Mnogobrojne su, koliko anegdotske toliko i meni nezaboravne, i druge moje dogodovštine vezane za “Tri jablana” iz perioda mog odrastanja i mladosti; tu sam, kako već pomenuh, redovno odlazio tokom mog boravka u tom selu sa svojim prijateljima, što lokalnim – rečnim brodarcima i alasima, što onima iz velikog grada. Čak sam se i sprijateljio sa gazdinim sinom, pa smo se viđali i čak posećivali i u Beogradu.

* * *

I evo me sada, nekoliko decenija kasnije, kako stojim na cesti od tucanika dok sitna kiša dosadno rominja, i tražim restoran i jablanove iz svog sećanja. Pamtio sam, otprilike, gde se nalaze – tu negde odmah iza banje, ali išli smo i išli, a ja nikako da ugledam jablanove. „Hm, izgleda da je ipak malo dalje…“, pomislih, ili čak i naglas rekoh.
A onda, u jednom trenutku, shvatih da nešto tu ipak nije kako treba. Već je uveliko trebalo da stignemo na odredište; stao sam i osvrtao se u čudu. Zar je moguće da sam baš toliko prolupao?
Vratismo se istim putem nazad; vrteo sam se i zverao na sve strane, ne bih li ugledao nesrećne jablanove koji kao u zemlju da su propali. Nedostajali su mi u tom ambijentu – valjda sam bio na pravom mestu, pobogu – i to suštinski; kao da je sa kakve omiljene mi umetničke slike (uljane, recimo) nekog pejzaža sastrugan deo platna.
Nešto me preseče u stomaku… Nema jablanova. Nigde.
A onda, bacivši pogled ulevo, spazih terasu restorana… praznu i zapuštenu, sa tek dva-tri stola razbacana unaokolo, metalnih nogu dignutih uvis, nalik kakvim strvinama u jarku kraj puta, i odavno već načeta rđom. Stara, nekad legendarna ograda od cigala još iz austrougarskog doba, ponos „Tri jablana“ – nekako čudno naherena – kao da je samo nekom volšebnom silom prkosila zemljinoj teži; fasada kuće sva ispucala, posivela; crepani krov skroz propao, pun rupa i kojekakvih čudnih ulegnuća.
Na samoj terasi, kroz očito mnoge pukotine u betonu, iždžikljao korov čovečje veličine.
Po ovom mračnom, depresivnom vremenu, uz tu sitnu, dosadnu kišu što tako uporno i temeljno sipi kao da nikada prestati neće, sve to delovalo je još tužnije i više depremirajuće.
Ponovo se obazreh okolo, u jalovoj nadi da ću negde, ipak, ugledati moje jablanove.
Ali nije ih bilo. Tamo gde su nekada tako ponosito stajali, sada se širila betonska ploča – očigledno mesto za parking. Od jablanova ne ostadoše ni panjevi, čak.
“Ne mogu da verujem…” samo mi izlete.
Ipak, skoro mehanički prođosmo kroz odškrinutu, oronulu kapiju – betonski prilaz restoranu bio je jednako tužan, pun mokrih plastičnih kesa, kojekakvog đubreta i odbačenih metalnih kanti. Priđosmo i nekadašnjem lozaniku – od njega samo zarđala konstrukcija. A i onaj bazenčić za ribe beše jalovo prazan, i začudo – potpuno suv, požutelog, neravnog, kamenitog dna sa ponekim suvim listom, ispod još uvek držeće nadstrešnice.
Dok sam tako nemo zurio u njega, na neka mala vrata skrajnuta iza restorana izađe žena u sivoj, izgužvanoj suknji, već u godinama. Nepoverljivo nas je fiksirala stisnutih očiju, dok su iza nje kroz vrata virile raščupane i musave dečje glave.
Očigledno, dođoši – kojih od nekog vremena ovde ima podosta. Uselili se u napuštene hrvatske kuće, pošto su svoje morali u bežaniji da ostave, spasavajući gole živote.
“Što trebate?“ suvo prozbori žena.
“A, dobar dan…” trgoh se zbunjeno. ”Mi došli samo da vidimo… Ovde je nekad bio restoran, baš lep, najlepši u kraju; evo, i ribnjak su imali,” pokazah glavom “Držali ga Kunfovi…”
“Šta je, jel’ vam nedostaju?“ čuh joj glas.
Iz nekog razloga, gledala me je s mržnjom, netremice.
“Da, nedostaju mi jablanovi.”
Nisam ovo rekao, već samo pomislio; ništa nisam rekao – njena neshvatljiva, očita mržnja zavezala mi je jezik i ukopala me u mestu.
Tu se razgovor i završi; okrenusmo se, te pognutih glava, ćutke, napustismo “Tri jablana” – ono što ostade od njega, u stvari… kao i seni plemenitog drveća ispred. Bila je sasvim u pravu, nešto je stvarno nedostajalo, nešto…

I do dana današnjeg izbegavam da, ako baš ne moram, odem u taj kraj.