Imao je više dobrih knjiga nego lokalna biblioteka

U poslednje vreme ih prodaje na ulici

Nalazio je smisao u tome da ih ima

A sada samo da preživi

Svaka ta knjiga koju proda produžava mu dane

Koliko puta je rekao – nikada ih ne bi prodao –

Sada ih nosi svakog jutra u grad, i ljudi kupuju

Doduše tek po neku

Ali dovoljno da on sastavi kraj sa krajem

Prodaje svoje najveće zadovoljstvo

Nema više snage ni da ih čita

Kao što nema više snage ni da radi, traži posao…

Osim da povremeno prodaje knjige na ulici

Koje su ga održavale u životu, davale mu smisao

A sada i bukvalno

Dajući mu koru hleba

Preko 30 godina se odupirao da ih proda

Teškom mukom ih je i pozajmljivao drugima

Bio opsesivno vezan za njih, ubeđen da mu ih neko krade

One su mu na momente bile sve u životu

Svi ti pisci

Sve te velike reči i rečenice, uz koje se uspavljivao

Koje su ga vadile iz svega onoga što je živeo

Na ivici depresije, očaja…

Vidim ga povremeno u gradu kako tužno stoji nad tim poređanim knjigama

Na betonu i najlonu

Dok ljudi nezainteresovano prolaze

Šta oni znaju ko je Sabato, Sioran, Berđajev, Niče, Šopenhauer, Borhes…

Njegova duhovna braća, sa kojom je primoran da se rastane

Nalik nekada bogatoj ženi koja je pred naletom bede primorana da rasproda

Svoj nakit, najbolju odeću

Tako i on

A i svestan je da nema te knjige kome da ostavi

Nema naslednike

Nikoga

Samo knjige i sebe

Dok ih prodaje kao da oseća

Da izdaje poslednju stvar koju je voleo

I koja ga je držala u životu

Nikada nije ulagao u kuću, odeću, nameštaj

Sve staro, sivo, zapušteno

Samo je knjige negovao, brisao od prašine, gledao u njih

Verovatno i razgovarao sa njima…

Kada ih sve rasproda

Šta će mu ostati

Dok razmišlja o tome prilazi mu neka vidno raspoložena žena

I usput ga pita – jel ima neka vesela, zabavna knjiga? –

Kao da je znala šta jedino ne treba da je pita

Gleda je tužno, i kao da joj prećutno kaže – knjige nisu zabava, gusko!

Tebi je samo do gluposti… –

Umesto toga rekao je samo – nemam –

Možda je ta žena nosila sa sobom

Sve ono što mu je falilo u životu

Zabava, radost, male stvari kojih se užasavao

Nalik monahu posvećenom višem cilju

– Svi hoće zabavu – ponavljao je u sebi – Idioti –

Na trenutak se zapitao kada se poslednji put zabavljao

Smejeo, rasterećeno

Bio spokojan, bezbrižan

U društvu neke žene…

Onda je ljutito oterao tu misao od sebe

I nastavio zamišljeno da sedi pored knjiga

Da ih gleda

I govori sebi u bradu – knjige moje

Nisu vas vredni svi ovi ljudi

Niko od njih

Ne znaju oni šta je dobro

Izvinite što vas prodajem

Niste to zaslužile, niste, ali šta ću

Izgleda vas ni ja nisam vredan

Sve je na prodaju… –