Grad svetlosti. Nisam baš siguran da bih ga tako opisao. Porte de la Chapelle je prilično opskuran kraj. Avenije kao hodnici. Policijska kola klize asfaltom. Crnci nose špicaste ljubičaste čizme i letnja siva odela sa braon prugama kupljena u radnji Tati na Barbèsu. Ostavili smo kofere u hotelu Belfast. Otvorio sam prozor, konačno gledam Pariz sa visine. Šetamo ulicom Marx-Dormoy, hladno je. Ispod kratkog crnog kaputa obukao sam tamnozeleni džemper koji mi je majka jesenas isplela. Oklop zalutalog princa. Poslednje blago došljaka. Taj džemper mi ne da da odrastem. Kako u njemu da imam izgled velikog putnika koji se ne okreće za sobom? Ne ide. Ipak, ima u tome neke ludačke poezije dok hodam ovom prljavom ulicom. Put me je izbrisao, spalio mi telo. Osećam da mi u glavi radi ventilator. Na trotoaru preko puta su dve devojke. Jedna je bela, druga boje tople čokolade. Imaju slušalice na ušima, svinguju, lelujaju levo-desno u ovom prokletom Vavilonu. Razređeni vazduh se meša sa pogledima punim loše glumljene slučajnosti, crno koje postaje boja, crno koje se pretapa u hromirano sivo i koje pleša kao gazela, crno koje prelazi u crveno kao svetla vatrogasnog kamiona koji tutnji ulicom Marx-Dormoy. Muzika odbegla iz belih slušalica. Pokušavam da prihvatam stvari jednu posle druge. Ne pričam njihovim jezikom, ali ga razumem. Instikt preživljavanja. Ili sam možda samo zakucan u paranoju? Crnkinjo iz Senegala, ja sam večeras tvoj brat. Tvoj lak na noktima je izguljen oštrim sapunima. Zamisli da smo na periferiji Dakra, da naš praotac sedi prekrštenih nogu u vrelom pesku i hrani hijene. Oboje imamo istog fazana u srcu. Ti nisi nikad poznavala nadu, ja verovatno i jesam. Tražim bezuspešno reči, pričam nemuštim jezikom. Kupujemo flašu jeftinog ruma u radnji na ćošku. Veselimo se životu. Gazda Marokanac, nizak i pogrbljen, stavlja bocu u papirnatu kesu i smeje se tamnim očima tetreba. Smederevo, Jerinin grade na Dunavu, oprosti što sam te noćas zaboravio.

(decembar 94)