Pesme starih majstora

Kada god čujem neku pesmu koju peva Dragan Stojnić, Gabi Novak, Boba Stefanović, Leo Martin…
Pre svega njihov glas
Glavom mi prolaze svi ti parovi iz sredine prošlog veka
Koji su nekako mirnije živeli, skromnije
Sve su sporije trošili, pa i ljubav
Dovoljna im je bila pesma, film, knjiga
I nekako su spokojnije čekali sutra
Dragan Stojnić je pevač te generacije
Tih tihi a dragih ljudi
Koji se ni u čemu nisu razmetali
Kako sada sve to izgleda nestvarno, u ovim brzim vremenima
Gde svako vuče na svoju stranu
Kada se ni za šta nema vremena, a kamoli za ljubav
Porodicu
Život u dvoje
Mirno, polako, sigurno
Još ponekad na keju sretnem po koji par iz tih dana
Vidi se da su sačuvali to nešto
Što ih je čuvalo i sačuvalo od svega
Pre ih je bilo na stotine, hiljade
A sada sve manje
Bojim se da uskoro uopšte više neće biti takvih ljudi
Svi su razvučeni na sto strana
Da je pitanje da li su u stanju da normalno vole
Stanu i ostanu
Svi ti pevači me na to podsećaju
I nose u sebi taj spokoj
Koji se širio čitavom onom zemljom, koju smo takođe izgubili
Dok se plesalo, šetalo, razgovaralo
Sada za to i nema vremena
A i mnogo šta nam je zabranjeno
Dragan Stojnić nas je napustio početkom ovog veka
Očigledno je malo šta imao sa ovim vekom
Jedna od njegovih najpoznatijih pesama je pored pesme
“Bila je tako lepa”, i “A sad adio…”
I dok je slušam, i gledam legendarnog glumca dok pleše
Shvatam
Da je mnogo šta nepovratno otišlo
Mnogi dragi ljudi, ulice, osećaji, a i sve te boje i melodije
Nisu to više isti gradovi
Nisu to više ista lica
Ali znam da je jednom postojao jedan mirniji svet
Koji je daleko lakše disao od ovog našeg
I više brinuo o ljudima
Upijajući pesme nastale po uzoru na francuske šansone
I još mnogo šta
Divno, predivno, plemenito, što miluje dušu
Što danas tako fali
U ovom ludilu svega i svačega
A zapravo ničega
Nema toga više, ostalo je još samo u pesmama
Knjigama
Starim filmovima, fotografijama
I u srcima onih koji su to sve prošli
I ako ništa drugo, bar znaju za šta su živeli