Odavno već s kolegom pričam o svojoj kući u malom sremačkom selu na obroncima Fruške gore, koju nasledih od oca. Dugo se i dogovaramo da odemo tamo – ali nikako da to i uradimo. Sve dok se jedne noći lepo ne nalismo, u zajedničkoj smeni – ali ne preterano, već taman da budemo u stanju da ujutru s posla krenemo pravo tamo, a ne da, po običaju, zađemo po usputnim birtijama.

Radić, tako se zvaše, beše oduševljen. Selo na samom ušću Tise u Dunav, ribarsko, sa stotinama vikendica raštrkanih po okolnim brežuljcima, sa svojom netaknutom prirodom, izvorom lekovite vode, sopstvenom mikroklimom i vazduhom tako čistim da je dobilo status vazdušne banje, s ostacima rimskih limesa po okolnim brdima, starim skoro dva milenija – zaista je delovalo kao da ne pripada ovom vremenu i prostoru.

Odmah, iste te večeri, odvedoh ga do obližnje crkve – najstarije pravoslavne u Sremu. Onako – na uzvišici, osvetljena u tom mrklom mraku sa svih strana reflektorima, zaista je delovala nadnaravno.

Radićevom ushićenju nije bilo kraja.

Kako su mi u vikendici bili podstanari – neka bosanska porodica, odoh s njim u selo kod kuma… A kum, k’o kum – kud će, šta će, oberučke nas prihvati u ta zla doba, sa zaista iskrenim osmehom na licu, te nas smesti u jednu praznu sobu; oko takvih stvari on nikad nije pravio pitanje.

Kum mi je, inače, kao kakva budistička faca – sve pod kapom nebeskom prihvata s fatalističkim mirom, jednostavno kao neumitnost ili hir sudbine… pa tako i noćni dolazak kuma sa njegovim prijateljem. U takvim prilikama, samo bi se blaženo i pomirljivo osmehnuo, uz svoju obaveznu uzrečicu, „Šta ćeš, volja Božja.“

Ostadosmo, tako, kod njega nekoliko dana.

Nešto manje ekstatična bila je kuma. Već dobro u godinama, večito bolešljiva, kad nije ležala vukla se na štakama po kući, i malo-malo pa bolno uzdisala, „Joj, kuku mene doboga!“, zabrinuto klimajući glavom, kao nečim nezadovoljna – u pauzama oglašavanja u rasponu od potmulog ječanja do glasnog zapomaganja.

Tako je, pokatkad, dolazila i u našu sobu, sedela neko vreme u fotelji, ječeći i/ili jaučući, i gledajući nas ispod oka – nekako poluuplašeno-poluispitivački, uz obavezno „Joj kuku mene…“ – naravno, ništa drugo ne progovarajući.

Po njenom ulasku, malo bismo se stišali, nastavljajući s razgovarom, i obraćajući se, tu i tamo, čak i njoj – reda radi. A to kumino „kukumene“ izazivalo je u meni, ko će ga znati zašto, erupciju nezadrživog smeha, koju sam ja ekspresno prenosio na Radića, i od koje smo onda bezuspešno pokušavali da se suzdržimo. Susprezali smo nekako grohotan smeh, ili smo se krišom smejuljili, na smenu, svako na svom krevetu, okrenut zidu, sa šakom na ustima.

Kad bismo se već umorili od smeha, ja bih je iznenada – ko će ga znati zašto – tobož naivno zapitao, „Je li, kumo, a kako ono beše?“. Na to bi ona – naravno – k’o iz topa izbacila, „Joj, kuku mene doboga…“, škiljeći pritom na mene podozrivo, kako zadržavajući disanje đipam sa kreveta i nevešto se krijem iza Radića, kao tražeći nešto, sav zacenjen od smeha.

No, to kumino „kukumene doboga“, što je po vasceli dan odzvanjalo po kući, bilo je sve samo ne monotono, kako bi se to, možda, kakvom nepažljivom slušaocu ili gostu-namerniku, u prvi mah, moglo učiniti… Ne, nipošto! Samo ako ste dovoljno dugo bili izloženi zvučnim senzacijama istog, već biste bili u prilici da – u toj prividno prostoj rečenici od svega par slogova – raspoznajete čitav dijapazon potpuno različitih raspoloženja, a posle nekog vremena stekli biste i sposobnost da razlikujete nepregledno mnoštvo nijansi koje su odavale različita, tanana duševna stanja.

„Kukumene“ – besno; „kukumene“ – razdražljivo, jetko; najčešće, „kukumene“ – izazivačko; ali, i – „kukumene“ molećivo; pa „kukumene“ – bespomoćno; „kukumene“ – rezignirano; pa čak i „kukumene“ – umiljato… Ipak, najveći deo vremena odjekivalo je ono najspecifičnije „kukumene“, po kojem ću je uvek pamtiti – naizgled obično, jednolično, zbrzano, ali, u stvari, istovremeno jednostavno razoružavajuće, razarajuće, i hipnotičko kao mantra, a teško k’o usud.

Neka se Bog smiluje njenoj napaćenoj duši.

… Već narednog jutra po dolasku, odoh kod kumovog komšije Kovanića, jednog baš namazanog lika, ali za koga sam zasigurno znao da uvek na lageru ima dobre domaće rakije. Dade mi da probam jednu, specijalnu, kako reče, i pokušam da pogodim od čega je. Kako sam samo zbunjeno zurio u njega i treptao, najzad mi – smejući se – odade tajnu.

Bio je, naime, od nekog nakupca otkupio tovar mandarina koji je već počeo da truli, budzašto, naravno… Potom su ih pet žena ljuštile šest dana, ili obratno, ne znam već, tek, na kraju procesa – eto mandarinovače!

Vratih se kod svog druga sa dve flajke, i odmah ga s vrata saleteh:

„De, Radiću, pijanduro stara – sad da te vidim!… Od čega je, deder, ova radža?“

„’Bem li ga…“ procedi nekako, pošto je liznu pažljivo – skoro uplašeno. „Vuče mi nekako na pomorandžu, ne znam.“

„Cccc…“ odmerih ga prezrivo. „I ti si mi kao neki vajni alkos… Mandarine, Radiću, mandarine!“

… Dođe tako, i vreme da se krene. Rastasmo se onako kumovski – kum se, i dalje, blaženo kezio, a kuma još uvek kukulekala, mada sada, činilo se, znatno tiše, i, reklo bi se, nekako zadovoljnije.

Ispratih Radića na autobus, a ja odlučih da krenem onim poslednjim – hteo sam da se, pre povratka, još jednom spustim do reke.

Odšetao sam, tako, do zapuštene marine na kraju sela, i produžio pored nje, dok ne naiđoh na usamljenu klupu pored same obale. Bila je od grubo tesanog drveta, ali mi je ipak delovala nekako udobno.

Osvrnuh se oko sebe – nigde žive duše. Spustih se na klupu, udahnuvši s olakšanjem, i ispružih noge.

Sedeo sam tu, još pod utiskom svega od prethodnih dana, i uživajući u ostacima mandarinovače.

S obe moje strane nizali su se ogromni, visoki, tanki jablanovi, krošanja vinutih put neba; na malom proplanku prema obali izležavalo se nekoliko napuštenih, poluraspadnutih čamaca, potrbuške okrenutih – kao na kakvom slikarskom platnu; a na samoj obali svoje tužne grane obesile su vrbe, sa svojim džinovskim, džombastim, isprepletenim korenjem što je upola štrčalo nad peskovitom zemljom… I sve to obasjano bleštavom sunčevom svetlošću.

Nebo je, tog poodmaklog popodneva, poznog jednog proleća neke davno zaboravljene godine, bilo sasvim bistro – bez trunke oblačka; površina Dunava neobično mirna, i kao prozračna; i vazduh je bio takav, potpuno nepokretan – nijedan list na grani, nijedna travka da se pomeri…

I sve bi na toj – tako prisnoj, a opet tako čudnoj – slici delovalo kao zaustavljeno u trenu, zamrznuto u kadru, samo da nije bilo nečeg što je odudaralo od te prividne sveopšte nepokretnosti. Naime, kroz vazduh su, svuda unaokolo, lebdele na stotine i stotine, na hiljade, valjda, onih proletnjih “maca“ – poput kakvih začudnih džinovskih pahulja kasnog proleća, svake za sebe potpuno savršene – krećući se usporeno u raznim pravcima, i presecajući jedna drugoj put – kao u onim starinskim staklenim kuglama što su ih naši stari donosili kao suvenire sa retkih izleta u inostranstvo, i koje su im nekada ukrašavale predsoblja.

Tišina je bila gotovo nestvarna – ni jednog jedinog zvuka, niotkuda.

I sedeo sam, tako, na toj klupi, opčinjen svim tim oko sebe – i sam kao skamenjen, skoro ne dišući, prosto upijajući sav taj mir i nepokretnost. Vreme kao da je stalo – sabilo se u jednu jedinu tačku. Znam samo da sam u jednom trenu prošaptao sasvim tiho, gotovo u strahu da ne poremetim sveopštu harmoniju koja je sve prožela, pa i mene:

„Ovo je Raj… Raj na zemlji.“

… Ali tada, baš tada, desi se nešto što namah rasprši tu sliku, kao obesna dečja ruka tek sklopljenu slagalicu.

K’o grom iz vedra neba, ali bukvalno, sred sve te idile, odjeknu nečiji vrisak:

„Bako, nemoj bako, nemoj… Nemoj, bako!“

Taj glas mi prosto zapara umrtvljenu svest – ne stigoh ni da se saberem, a već kraj mene protutnja neka starija žena, sva stamena, oštra, energična koraka – besno, činilo se, u stopu praćena usplahirenom devojčicom.

„Nemoj, bako, nemoj…“ odjekivalo je i dalje.

I već se obe stvoriše na obali; tek tada primetih da žena pod miškom drži nekakvu kutiju… I koliko narednog trenutka, kroz vazduh prolete nekoliko sklupčanih dlakavih grudvi, jedna za drugom, da uz pljusak završe u reci.

Kao opčinjen zurio sam u uzburkanu površinu vode, dotada gotovo savršeno mirnu i poput stakla prozirnu, a starica se već vratila pokraj mene; lice joj i ne razabrah…

Devojčićin glas se više nije čuo.

Ne osetih ništa – ne stigoh da osetim. Samo sam buljio u scenu na reci – nekakva volšebna sila nije mi dala oka da pomerim sa štenećih repića što su se koprcali iznad vode – prvo brzo, pa sve sporije, naizmenično tonući i izranjajući – da se na kraju više ne pojave.

Sve začas bi gotovo… za svega par sekundi, činilo se.

Reka je opet mirno tekla – kao da se ništa nije dogodilo; odasvud je odjekivala tišina.

I dalje sam netremice zurio u vodu – samo je sitno mreškanje po površini odavalo da je koliko tren ranije bila uzburkana mahnitim koprcanjem za život.

Tek tada osetih kako me stežu ledeni prsti užasa.

Gledao sam tako, ko zna koliko dugo, netremice, i ne dišući valjda.

Kada se najzad prenuh iz te obamrlosti, iz ništavila – nakon nekoliko vekovima dugih sekundi – prvo što mi, spontano, pade na pamet, bila je… jedna fotografija.

Fotografija iz „Galaksije“, tačnije rečeno.

Beše to časopis za popularizaciju nauke, koji sam ja – u svom detinjstvu i mladosti – skoro redovno pratio. Radilo se o jednom broju iz druge polovine osamdesetih – tik pred njegovo gašenje.

Uzeo sam, dakle, „Galaksiju“ u ruke, sećam se, i počeo tek ovlaš da je prelistavam. Kad, pažnju mi privuče ta ilustracija.

Bila je to slika jednog proplanka – stvarno predivnog, sveg suncem okupanog, sa drvećem okićenim zrelim podovima… Pravi rajski predeo, zaista.

Gotovo hipnotički me je privukla – oka nisam mogao da skinem s nje. Ali što sam je duže gledao, osećao sam kao da je neka čudna, neobjašnjiva strepnja, jeza, gotovo strah na pragu užasa, počeo da mi se uvlači pod kožu i polako penje uz kičmu. Nikako nisam mogao racionalno da dokučim odakle taj osećaj.

I tek onda, iznenada, u trenu, spoznah njegov izvor… Plodovi jabuke po drveću – bila su to jabukova drveta – bili su toliki da su se grane prosto povijale od tereta, veličine pozamašnih bundeva.

Pogledah tekst – slikano u okolini Černobilja, svega par godina nakon havarije.

Fotografija iz Pakla.

Prenuh se, i opet obreh na staroslankamenačkoj obali Dunava – u tom prelepom sremačkom mestašcetu.

Obazreh se još jednom oko sebe, opet osmatrajući okoliš – tu rajsku prirodu, visoke jablanove, drveće u cvatu; oslušnuh umilni poj ptica… Površina reke bljeskala je pod suncem, naizgled potpuno nepokretna, u odsustvu i najmanjeg kretanja vazduha; mace – ta čudna stvorenja proleća – i dalje su lebdele, izvodeći svoj neobični, usporeni ples.

Sve je delovalo maltene savršeno.

Glasno se nasmejah, jetko.

U trenu prozreh zašto mi se, tako nenadano, vratila ta čudna slika iz nekog prepotopskog časopisa.

Ustao sam sa klupe, i lagano, nogu pred nogu, oborene glave, uputio se ka centru sela – na autobusku stanicu…

… Zgrožen nad prividom ovog sveta – koji je od Boga, ali nije Božji.