Volim kad me osluškuješ”, rekao je. Izgovoreno posle duge tišine, dobilo je na značaju. Snagom koju poseduju samo ljudi koji su naučili samoposmatranje, Manitu je zadržao tišinu da ne pobegne u reči. Jer, nije isto reč što i osećaj. Usvajamo ih da bismo imali zajedničke imenitelje za ono što je oko nas, u nama, da bismo se u nedostatku vremena obavestili brže o onome što je u nama.Prave reči se ćute, osećaju, opredmećuju.

“A šta ako bih bila gluva?”

“A šta ako bih stavio barijeru da ne možeš da me oslušneš?”

” Bi li mi pokazao kako se to radi?”

“Bi li ono što si čula mogla da zagrliš kao da je tvoje?”

“Bi li ponovo ućutao da čujem dokle sam stigla u tebi?”

“Bi li me samo zagrlio da ruke moje ne ostanu u vazduhu?”

“Bi li pobegla kad bi videla kako sam se pogubio u svojim teškim mislima koje me plaše da ću ostati bez tišine koja razgoni crne misli koje me napadaju. Misli da ćeš ipak jednom nestati. Da ću možda i ja nestati. Da to neće biti zajednički trenutak kao ovaj sada?”

“Ne bih od tebe. Pobegla bih ako bi i mene napale”.

“A ne napadaju te nikad?”

“Hajde, oslušni me pa ćeš znati dokle sam stigla”.

Dug pogled na talas koji je izbacio plišanog medu. Zamišljam dete koje ga je bacilo u more i nije zbog toga plakalo. Verovatno je imalo sposobnost da sada tom igračkom uveže ovaj tren u dubine naših bića. Zamišljam talase koji pljuskaju mesečinu do njegovih peščanih kula, a ono pevuši pesmu o radjanju laneta. Zamišljam kako se veselo spušta niz tobogan pravo u prskanje tišine koju je s druge strane kugle neko otpevao.

“Ti si kao dete”, rekao je kao da je video šta vidim.

“Molim bez “kao”. Upravo sam se preselila u jedan tren gde sam prekinula davno ovu misao. Sad treba da je završim. Da se nisi osmehnuo kao neko tada, nikad ne bih znala. Ništa”.

“Eto kako se mešaju parčići života u neprekidno trajanje. Pomisliš da si nešto završio, a ono se vrati. Kraj nikad nema kraj”.