IN MEMORIAM BOŠKO VIOLIĆ (1931.-2020.)

Otiša je ovih dana treći vitez. Mujo i Špiro su požurili špijat Svetom Petru da će doć Boško. Sad će tamo bit zajebancije kakve mi tu, kilavi i nikakvi, ne moremo ni zamislit. Brešan, Mani, Boris, Vidović, Genda, Zdravka, Zoja, sve se živo tamo uzletilo za izvest “Svečanu večeru u pogrebnom poduzeću”. Bila je to predstava koju san gleda ne znan koliko puta. Kasnije sam tim ljudima, sram me je i reć, bio direktor. Boško mi je doša radit Matišićevu “Svećenikovu djecu”, to je bilo puno prije filma i svega. Par puta smo obidovali kod Hvaranina, pa u Mate, svaki put kad bi se našli razgovarali bi na nekom našem splitsko-sinjskom. Pratio je, jedini iz velike generacije, moje goluždrave predstave. I kad sam od njega, a bija je strog ka oficir, dobija pohvale, bilo mi je ka da san posvršava najbolje škole. Ma baš negdi u ovo vrime, bio san, ima tome pet godina u Njujorku. Nazove Boško za pričat, mislin da je bilo opet o Sarah Kane, a ja se smrzavan u Great Jones uličici, priko puta La Mame, i mislin u sebi da ću platit taj razgovor suvin zlatom. Bio je Boško od najsuvljeg zlata, a lako je to reć sad kad je otiša. Kad je zauvik otiša.