Santos

Dugo sam razmišljala
kakvog da te pamtim.
U snu san, topli stan,
oko nas paperje leti.
Paperje i reči.
Nisam ti da te ušuškam dobrotom
i često se svog siromaštva stidim.
Ljubim te kako umem.
Uvek poslednji put.
Ne možeš znati kako se otvaraju vrata
iza kojih se večnost krčka.
Ne ti.
Jednog običnog jutra
naslutićeš da sam luda.
Pitaj dan gde sam, nastaviće da ćuti.
A zvuk potpetica spretno će odsvirati kraj.
Probudiću te, pogledaj mi oči.
Poljubiću te,
zgrčenim usnama pomenuti tvoju divotu.
Uspomene su skitnice.
Pođi.