Pol Elijar (Paul Éluard) rođen je 14. decembra 1895. godine pod imenom Eugène Grindel, u Saint-Denisu u predgrađu Pariza. Rano se razboleo od tuberkoloze. Smešten je 1912. godine u jedan sanatorijum kod Davosa u Švajcarskoj gde je proveo dve godine. Tu je počeo da piše poeziju i upoznao svoju prvu veliku ljubav, mladu Ruskinju Galu (Elena Ivanovna Đakonova) sa kojom se venčao 1917. Kada je počeo Prvi svetski rat, mobilisan je i poslat na front, ali je zbog akutnog bronhitisa povučen sa linije fronta. Iz tog traumatičnog ratnog iskustva proisteći će njegova prva zbirka Pesme za mir ( Poèmes pour la Paix) objavljena 1918. Ubrzo se pridružuje književnoj i umetničkoj avangardi tog vremena: Bretonu, Aragonu, Supou (Soupault), De Kiriku (Chirico), Daliju, Pikasu i Max Ernstu. Oktobra 1924. sa Bretonom objavljuje Manifest nadrealizma. Januara 1927 postaje član Komunističke partije Francuske u kojoj će, sa kraćim prekidima, ostati do kraja života. Narednih godina nastaju njegove zbirke: Prestonica bola (Capitale de la douleur) (1926); Ljubav, Poezija (L’Amour, la Poésie) (1929); Neposredni život (La Vie immédiate) (1932); Plodne oči (Les Yeux fertiles) (1936). Pogodiće ga raskid sa Galom, koja ga ostavlja 1929. posle susreta sa Dalijem. Uskoro će sresti svoju drugu veliku ljubav Mariju Benc (Maria Benz), poznatu pod nadimkom Nusch, sa kojom se oženio 1934. Prvog septembra 1939, Elijar je ponovo mobilisan, sada u činu intendantskog poručnika. Založio se kod predsednika Republike da se pusti na slobodu slikar Max Ernst, interniran kao “nemački državljanin”. Demobilisan je nakon primirja 1940. godine. Pridružio se Pokretu otpora 1942. godine. Iste godine objavljuje poluilegalno zbirku “Poezija i istina” (Poésie et verité). Nastaju i druge pesme otvorene antinacističkle i antikolaboracionističke intonacije. Najslavnija od njih je poema”Sloboda”(Liberté), prevedena odmah na 10 svetskih jezika. Avioni britanskog vazduhoplovstva bacali su je nad svim okupiranim krajevima Francuske. Njegov je cilj bio: “povratiti slobodu izražavanja kako bi se naštetilo okupatoru”.

Posle rata nastavio je da piše i objavljuje. Nastavio je istovremeno sa svojim javnim političkim angažovanjem koje nije uvek prijalo uhu vlasti.

Umro je 18 novembra 1952. Francuska vlada nije prihvatila da se autor “Slobode” sahrani uz državne počasti, ali je zato pisac Robert Sabatier izjavio da je “tog dana ceo svet bio u žalosti”, Pablo Neruda “Previše me boli da bih govorio. Učino je da Francuska procveta. Plačem.”, Kokto (Cocteau): “Jedna me stvar teši. Pesnici se samo prave da umiru”.

Na kraju, treba istaći internacionalističku dimenziju Elijarovog angažovanja. Bio je na strani Španske republike od početka do kraja. Spajalo ga je veliko prijateljstvo sa Pablom Pikasom. Jedna od njegovih pesama posvećena Španiji zove se “Pobeda Gernike” (La victoire de Guernica).

Divio se borbi jugoslovenskih partizana. Napisao je pesmu “Grob Ivana Gorana Kovačića”.  (Udruženje španski borci)