Oktobar, 1978.

Još uvek se dobro sećam polumraka i stare dnevne sobe u kojoj je kroz maglu napolju rominjala kiša. Kvadratni ekran starog crno belog EI Niš televizora blinka kao pokvareni light-show. Deda moj i ja gledamo odlučujući košarkaški meč. Nisam ni bio svestan koliko je samo bitan. Ni slutio nisam da je veći od samog života. Jedan radoznali osmogodišnji klinac se tek upoznavao sa svetom oko sebe i svaku utakmicu doživljavao sa šekspirovskim fatalizmom. Biti ili ne biti? Jugoslavija je igrala svoje veliko finale. Igrala i pobedila. Postala je prvak sveta u košarci. Tokom utakmice stalno sam dedu zapitkivao neke potpuno nebitne stvari koje su ga užasno remetile odvlačivši mu pažnju sa meča koji je u tom trenutku značio bukvalno sve:

„Zašto se ništa ne vidi deda, stalno se nešto prekida?“

„Gde se ovo igra?“-pitao bih ga znatiželjno?

Deda, vidno nervozan samo je odmahivao rukom mrmljajući ne bi li ga ostavio na miru. Slika i ton bili su u potpunoj disharmoniji. Slika je neprestano seckala, a ton bi nekada preduhitrio sliku. Pune bele linije povremeno bi se utopijski slivale niz ekran. Više pamtim njegovu nervozu nego išta. Ipak, povremeno bi mi nešto i odgovorio:

„Mnogo bre daleko dete, ne budi dosadan, zato je loš signal!“

„Pa gde je tako to daleko deda moj?“-upitah ga dečački.

„U Manili, sine dedin, Bogu iza ledja.“

38 godina kasnije…

Dižem lagano glavu provlačeći prljave šake kroz kratku ali vrlo gustu kosu ujedno skidajući znoj sa čela. Sedim zakucan na prljavoj, plastičnoj crvenoj stolici koja se klati u velikom, polupraznom zastakljenom foajeu aerodroma Ninoi Akuin. U daljini gledam kroz zatvoreno veliko staklo nepregledne farove automobila koji stoje kao ukopani. Ne kreću se ili je ovo još jedna optička varka predalekog grada kome upravo idem. Sve oko mene kao da se ne pomera. Ne znam više ni u kom sam satu, a ni vremenu. Manila je samo zastala na tren dočekavši me, jer nikoga drugog nije ni bilo u ponudi. Ne volim kada kažem da se Manila nalazi na Filipinima. Ne želim da ih poistovećujem uopšte. Potpuno su mi nespojivi. U mojoj glavi Manila i Filipini su dva sveta i ne žive zajedno “pod istim krovom.“ Dva su apsolutno neuporediva vajba. Filipini su make-up za dan, a Manila tamni ruž za noć. Možda, jer sam nekada davno samo čuo za nju, neznajući mnogo dugo da postoje i Filipini. Javljeno je da krećemo. Napokon osećam olakšanje. Izlazim napolje iz zagušljivog i ne mnogo velikog aerodroma za ovakav jedan megalopolis i sedam u prvi mogući taksi. Nervoza, umor i novi izazov dostižu vrhunac i počinju po običaju da se igraju sa mnom. Sve više se osećam kao Jamie Foxx, a sve manje kao Tom Cruise u filmu Collateral. Zaista je šampion, neprikosnoveni prvak sveta u rush-hour-u. Da li mi to Manila ovom noćnom gužvom uzvraća udarac nakon manje od pola veka pa mi dugo čekanu osvetu servira hladnu na veoma tvrdom i ubudjalom zadnjem sedištu automobila?! Zašto Manila, pa nisam u Moskvi? Prolaze vrlo dugi minuti koji se stapaju u sate, a mi i dalje stojimo ili milimo kroz noć. Nažalost, još uvek u izmaglici noćne zapare razaznajem crni aerodromski toranj koji stoji zakrivljen. Nikako da ga se otarasim iz vidokruga. Znam da nećete verovati kada vam kažem da sam sa Ninoi-a do hotela Red Planet stigao za nešto manje od dva ipo sata. Toliko je trajao transfer. Trajao je čak pola sata duže nego prethodni let iz Hong Konga. Neverovatno ali istinito! Manila je grad sa najvećim problemom saobraćaja u celoj Aziji, a samim tim i u svetu. Manila je zaista ogromna i razvučena. Sačinjena od 4 distrikta, grada, zajedno čine koglomerat u jednom. Niko ne zna, niko zapravo pojma nema koliko Manila ima stanovnika, pa čak ni gugl, a kamoli statistika. Varira od 17 do 22 miliona. Neki kažu da ima i čitavih 25. Da li da im opet verujem onako Hamletovski, pitanje je sad?!

Rano jutro u Manili je u stvari prvi odlazak na ulicu koji se pretvorio u mali šok za organizam i čulo mirisa. Ispred nezgrapnog staklenog hotela koji sa okolnim neboderima kao u nekoj suludoj koaliciji obara oblake postavljajući vladavinu betonske nepravde. Prejaki smrad uginulog povećeg pacova na sred velikog i praznog bulevara zaista kvari ukus jutarnje maglovite rose. U stvari, mirisi su se uveliko pomešali od već prisutnog pacova, ustajale okolne hrane, upaljenih klima, mirisnih hrizantema i povećih sedumija načičkanih po žardinjerama koji seku ogromni bulevar na dva dela. Svi zajedno udruženi mirišljavi i smrdljivi zovu se mirisi Manile. To je onaj klasičan teist dalekoistočnih velikih gradova i njihovih čuvenih svetlećih zora u kojima se sve još uskomeša smogom i jutarnjom toplinom bez zvuka automobila i ikakvog cvrkuta ptica. Veoma je specifičan tako pomešan miris i ukus Manile koja se budi.  Vrlo je primamljiv, pa samim tim pretenduje da postane i neodoljiv. Ne znam zašto, ali uvek ustajem prvi na dalekim putovanjima. Mnogo pre ostalih saputnika. Potpuno suprotno od Beograda. Kao gladna kokoška tumaram Manilom u potrazi za nepoznatim. Čas gore, pa na dole i sve još to u rikverc. Obavezno ganjam neku obližnju, raspalu piljarnicu ne bi li uzeo koju bananu, flašicu vode i take away espresso. Tek tada započinjem dan. U tim trenutcima obično ne razmišljam niočemu, ne radim ništa, a u meni se dešava svašta. Neki neopisivi osećaji mi prožimaju dušu. Nema jače niti intezivnije stvari na svetu nego prvi dodiri sa ogromnim gradovima. Ti rano jutarnji fleševi me prosto obuzimaju, ti ludački osećaji koji me neprestano prate. Tako me dobro udaraju, uhhh, dok samujem, slušam muziku i istražujem ulice i mirise. Gledam ljude kako se bude otvaravši otvorene pijace. Mamurni dižu zardjale metalne roletne i uz škripu započinju svoj današnji opstanak. Gledam u Manilu i svu njenu prljavštinu i po koji neočekivani sjaj čistoće. Uživam u njenim kontrastima. Te iste pesme u ušima uopšte više nisu iste. Zvukovi koji me tada proganjaju i rade mnogo su dublji i drugačije zvuče, verujte. Pritom, ne očekujem ama baš nikakvo iznenadjenje, a molim Boga da se baš tada dese. Volim tu ivicu neizvesnosti, male, slatke opasnosti iz kojih uvek mogu u sekundi da uteknem. To je samo jedna kratka nevidljiva karika ili nit koja me hrani i tajno lebdi uvek sa mnom u potrazi za nepoznatim.  Prati me kao senka i radi isključivo kada putujem sam. Ne trpi nikoga u blizini i ne pali se kada sam sa nekim. Tako razvučena plovi celim dalekim svetom u potrazi za mojim bićem. Tako me dobro razara. Potpuno je svesno baš jutros ovde u meni. Namerno je sada u Manili. Neko je zove introspekcija, a neko sve ovo vidi kao novo iskušenje. Meni je all in one i u prevodu znači moje najdraže daleko putovanje!

Posle predivne jutarnje, pokretne levitacije u slikama vraćam se u hotel na doručak. Danas je planiran Intramuros, stari, istorijski i kolonijalni deo Manile koji je dobrim delom bio uništen u savezničkom bombardovanju. Pored Varšave Manila je nažalost doživela najveća stradanja u drugom svetskom ratu, te se svrstava u najrazorenije gradove sveta. Intramuros, tajna zlatna oaza nekadašnje Španije i jedna predivna tura kočijama kroz stari grad! Potpuno je neverovatno da ovde postoji nešto što liči na staru oronulu citadelu punu konja, mirisne balege i kočija koje špartaju unaokolo. Deluje vrlo scenografski i sve izgleda kao neki visokobudžetni set. Tvrdjava Santiago, barokna bazilika Svetog Augustina, statua Filipa Drugog koji znatiželjno bulji u mene, kao i muzej španske kuće deluju vrlo nadrealno i već mi dižu Manilu na skali. Po koja vrlo očuvana kamena fontana sa malim kaskadnim krugovima se lagano izliva. Zvuk ustreptale vode me oslobadja stresa, spuštajući tonus adrenalina. Tiho rominja i već sve podseća na Madrid, samo malo tamniji i prigušeniji. Sada sam i ja konačno zatvoren, spakovan unutar zidina što Intramuros znači kada se prevede sa španskog. Ostavljam ga prošlosti, vremenu i krećem dalje.

Vraćam se u realnost gomile ljudi, smoga, buke, prašine i nesnosne vrućine jer uveliko je podne. Ljudi dezorijentisano idu i žure. Svi nekuda hrle. Pitam se samo kuda? Kako hodam ulicama na sve strane je već dignuta prašina, zvuk motora, sirena aircon taksija, tapat rikši, bicikala i naravno hrapavo brundanje jeepneya. Ovo specifično i simpatično vozilo ujedno je simbol Manile. Izgleda kao žuti školski autobus iz filma Nightmare. Malo je manji, a mnogo je šareniji. Za razliku od filma ne uvodi vas u san, a posle ni u smrt. Srećom, ni u blizini nema čoveka sa crnim šeširom. Jedini koji ga nosi u celoj Manili sam ja. Ne sejem strah ali istina je, isijavam malu nervozu. Vozilo na čistoj javi izgleda mnogo šokantnije. Kao da je odbeglo dete iz lošeg braka omanjeg vojnog transportera i povećeg tajlandskog tuk-tuka. Otkriva da je bezopasan kada sav zasvetli ispuštajući presmešan zvuk sirene iako je sav glomazan i nezgrapan za ove uske ulice prepune ljudi. Prati me u stopu. Vrlo se sporo krećemo kroz ovu masu simbol Manile i ja, a obojica smo u pokretu. Stalno se vešto pretičemo. Neprestano šparta u svim bojama ova slatka metalna išarana životinja. Vozi kao luda po zahuktalim i neregulisanim bulevarima vrlo haotičnog grada. Ni sam ne znam kako sam se probio kroz živu košnicu svega i svačega. Obilazim najveći kineski China town na svetu po imenu Binondo. Ništa specijalno zaista, osim što sam u hodu, u pešačkoj turi uspeo da istrgujem i kupim sat, cenkajući se u pokretu sa jednim ludim kinezom gledajući da mi ne zapale ovi moji iz grupe. Tolika gužva, stotine krivina i uskih ulica samo imitiraju novu zamku, dok me lomi adrenalin kupovine. Koliko samo treba biti skocentrisan, a pribran, uhh! Dovoljna je bukvalno stotinka pa da izmaknu u ovakvom haosu. Nije nimalo bilo lako, verujte! Posle desetina krivudavih ulica u kojima se ne vidi nebo od raspalih nebodera, zamotanih crnih kablova i papirnatih crvenih abažura. Ljuljuškaju se na vetru. Odakle samo vetar ovde u ovoj uskoći?! Nebo je preplavljeno jeftinim i šarenim lampionima koji vijore odozgo kao i ogromni natpisi na kineskom koji samo što ne padnu nekome na glavu. Iz ovog krivudavog lavirinta punog buke, dranja, haosa ponude i tražnje, načičkanih tezgi prenagomilanog merkantilizma na malom prostoru izlazim na čistinu i ulazim u otvoreni geto. Uh, ovde se već  lakše diše! Sada sve već podseća na favele, samo otvorene. Naša buvlja pijaca je hotel sa sedam zvezdica. Ovde tek zaista ima svega za videti. Prava rapsodija života! Od raspalih kauča, dvoseda, troseda, celokupnih enterijera. Ljudi ovde žive, kupuju pa prodaju i tako u krug. Kinezi, Filipinci, Vijetnamci. Svi su izmešani. Kao da se sjatila cela Azija. Obavezno nešto tegle, nose, vuku. Vrlo su vredni. Vidim, jedan Filipinac na glavi nosi bukvalno dva sprata svezanog stiropora u najlonu. Neki kinezi se kupaju na otvorenim tuševima. Pevaju dok se mažu sapunom. Smeju se, zovu me da im se pridružim. Gomila džoistika, kablova svih oblika je svuda oko mene. Igra se sony play station na vedrom nebu pored velikog raspalog televizora koji glumi ogromni stalak na šutu od cigli, recikliranog djubreta, stare garderobe i po koje prastare obuće. Televizor skljocka, a vesela deca, polugola i bosa raduju se i vesele. Kao da im ništa više nije potrebno. Devojčice u blizini preskaču lastiž napravljen od svezanih komada plastike za stiropor. Desetine plavih kanistera za vodu su na prašnjavom trotoaru. Vidim, neki ljudi žive u ciradama otvorenih starih kamiona iz kojih iskači po koji divlji pas nud boje. Podseća na mešanca labradora i kane korsa. Samo je malo manji. Zalaje i momentalno se vrati u svoj topli dom. Zašli smo i previše u otvoreni, kabrio grad od sklepanih papirnatih kućica i svuda oko mene sada je otvoreno nebo Manile koje vrvi od uzdaha, emocija i stvarnog života…  Sve me već to podseća na početak.

Kinezi peglaju basket na ulici i ludo se zabavljaju.
Tu su im kauči, dvosedi, trosedi, žene, deca, tuš, sony playstation… Kao dnevna soba.
Kada smo zašli previše, mali kinez nam prilazi i savetuje da se okrenemo.
Tamo napred su limene zgrade i sklepane kuće uz smrdljiv kanal i brodkse dizalice iza.
Slušamo ga jer kreće mrak i na razdrndanim rikšama idemo do luke na vožnju brodićem po tom istom tom kanalu ali u drugom smeru do Makatija.
Makati je fancy i business – trade deo grada.
Na reci nije gužva…
Pirka vetrić i sve je u redu u Manili odjednom.