Isto me obdanište čekalo svuda

Jedno sam od retke dece koje su izbacili iz obdaništa
Par dana su me trpeli
Ja njih nisam mogao ni toliko
Sećam se kada me je majka dovela
Borio sam se da me ne ostavi tamo
Nikoga nisam poznavao
Još sam bio sin jedinac koji nije navikao na toliku buku, gužvu…
To je bio prvi ozbiljniji pokušaj raskida sa mojim svetom
Tražili su od mene da spavam kada mi se ne spava
Da jedem kada mi se ne jede
Da se ne igram kada mi se igra
Morao sam da pobegnem odatle
I uspeo sam, naravno
Posle me je to isto obdanište čekalo svuda
Gde god da sam išao
I gde god nisu bili moji ljudi
U prevodu, svuda
A ja se i dalje držim mog jedinstvenog sveta
Koji sam u detinjstvu počeo da stvaram
Da se razumemo, nemam ništa protiv ljudi
Ali uglavnom su mi bili naporni ili dosadni, ili i jedno i drugo
Kao automati podešeni da obavljaju uvek istu funkciju…
Tako treba pretvaralo se u tako mora
A to je gušilo onaj unutrašnji naboj
Masa me nikada nije ispunjavala
Činila je da se osećam prazno, besmisleno
Zato sam morao da se povlačim u svoj svet
Možda povlačenje nije prava reč
Ali tu se krio beskraj energije
Koji na drugim mestima nisam pronalazio
Da bih imao šta da ponudim drugima, morao sam da pronađem sebe
Dva besmislena bića jedno drugom mogu da ponude samo još veći besmisao
Želeo sam smisao, radost, igru, stvaranje
Nigde bez smisla
Za koji dan punim 32. i nisam prestao da se igram
Ne mislim na banalne igre nego na život kao igru
Koja traje
Medije to ne zanima
Oni su spektakularni prodavci praznih priča…
Uglavnom, nisam još tada dao da mi oduzmu smisao
Pravo na sebe
Radost
Nemojte ni vi
Svako nađe način da vas ubedi u nešto
Ali vaša duša zna kako joj je
I šta je najbolje za nju
Tako i moja nikada nije prestajala da bude zaljubljena
U slobodu
Život
I najsrećniji sam bio kada sam se oslobađao nečega
Pa i tog obdaništa
Pustite vi mene da se igram, stvaram
I biću srećan
Pa da
Ili hajde da se igramo i stvaramo zajedno