Ništa na svetu nije ravnodušno kao ravnica, ne pruža ruke, ne vidi dalje od međe koju u begu utabaju ljudi kada namirišu nesreću, sačuvaju je u nozdrvama I žure, uvek žure, ne pitajući više za zdrave nit bolesne. Ni sam ne znam želim li ih u svojoj kući, savijem se, stisnem grumen i puštam ga kroz prste kao da tu leži sva mudrost života.

Kiša će, nepogrešivo znam da se sprema, učen sam da joj se radujem kada julska žega zapali žedno bilje. Nespremno da se brani, spušta se u korenje, čeka. Čekam i ja, svakoga dana nekog ili nešto samo meni namenjeno, što me uhvatilo u zamku čekača i ne pušta, rovari i da mi od sna samo odživljeno, nepregledni niz krugova kroz koje se provlačim, gledam viđeno, bežim pred otkosom iznova sebi mrzak i ružan. Sa prvim kapima se rasplinem i mogao bih se zakleti da svaka završi u meni, znam to po ispucaloj kori kada pustim šake daleko, u vreme radosti.

A ljudi ko ljudi, zaverenički ili saveznički prekraćuju dane držeći se podalje od vrana na mojim brazdama…

Odmiče leto.

Zaboraviti… Zaboraviti zelenu prazninu koja, još zagledana u radost, ćutke daje do znanja da sve mora biti spremno za beg.

Proveravao sam nebrojeno puta:

pidžama, četkica, papuče, cigarete, ogledalo ne, plastična šolja. Gadim se ukusa plastike.

Pidžama, proklete čarape, papuče…

Za zaborav je potrebno tako malo, dovoljno je da vas upute i eto, ne miriše ni trava, ni zemlja, kiša, samo cigarete, plastika i ruka prineta otvorenim ustima.

Ona ćuti, ja još ponekad, u zelenilu, nazirem bele konje. Ona trepne. Ničega više nema.

Četkica, telefon ne, peškiri…

Kada bih samo mogao napustiti je, ravnicu- maćehu i krvnicu. I ono što su omeđili ljudi sve me više stiska i guši.

Dobio sam pumpicu za to.

Rekli su da je ne koristim bez potrebe.

Retko izlazim.

Poželim u brda, u kamen da pričam i lažem da sam učinio baš sve, da spustim glavu i jecam, kamen će zapamtiti i nastaviti da postoji.

Moje su ruke sada izlečene od zemlje i brazda, nema na njima više cerove kore i mira.

One drhte, dosadno prazne jer ne znaju kud bi tako skrštene.

Putujemo tačno po uputstvu. Ona će tamo crtati kuće i dečake i ja ću se diviti kada mi pokaže.

I zagušiće me oblaci do suza kada mi bude objasnjavala da to pored njihovih nogu nisu lopte već lanci. Kašljaću i grcati…

-Nešto si pričala?

-Ne, zaboravio si kremu, ovde svi imaju kreme i nešto slatko. Znaš, obavezno ponesi lubenicu, onu našu, najslađu.

-Mi nemamo… Dobro, doneću za društvo.

Ona će lepiti dlanove za debelo staklo i tiho sricati:

– Pozdravi sve.

Kažu, na sve što se ponavlja čovek svikne i otupi, udahnem, zadržavam prah nekoliko sekundi i izdišem duugo, gledajući okolo ima li nakupaca sa dinjama i lubenicama.