Nisam znao Preleta.

Hoću reći, nikad nisam razgovarao s njim, nisam ga lično upoznao. Ali, poznajem ga po mnogim stvarima.

Po sjajnim koncertima sa grupom Mama-Koko u Domu omladine, krajem sedamdesetih prošlog veka.

Po beogradskim kafanama u koje smo, nebrojeno puta, u ista doba odlazili, često sedeći sto do stola.

Po pričama zajedničkih prijatelja i poznanika, koje su mi pomogle da naslutim dušu tog večitog dečaka, pijanice, kavgadžije, buntovnika, lutalice, „propalog rokera“, i potonjeg poznatog spisatelja.

A naročito po jednoj priči, koja – na prvi pogled – nije u direktnoj vezi s njim… ali koja to, ipak, itekako jeste.

Vlada Amza, ili Vlada Indijanac, beše jedan notorni alkos, propalitet i probisvet, što – samo po sebi – i ne bi bila neka naročita tragedija, samo da nije jedne sitnice. Naime, uz sve navedeno, istovremeno je bio i vanredno kvaran i podmukao.

I on sam, takav kakvim ga je Bog dao, ispriča mi jednom prilikom sledeću priču.

Sedimo, tako, sećam se, kod mene, a Vlada se – po običaju – blesavo keseri, ispijajući od alkohola sve što mu dođe pod ruku.

Kad, najednom se uozbilji, i pogleda me pravo u oči.

„Znaš šta mi se desilo neki dan?“, reče. „Otišao ja s onim mojim ludacima malo na Kališ, bilo lepo vreme. I tamo, u onom parkiću u Gornjem gradu, naletesmo na neke klinke, njih tri-četiri, pa krenusmo da ih muštramo i maltretiramo, onako – baš domaćinski. Bune se i otimaju one, htele bi da zbrišu, al’ – ‘oćeš… Ne damo im mi, ni makac.

„A na obližnjoj klupi… sedi neka postarija gospođa,“ (Amza nekog da zove ‘gospođom’!?) „puši cigaretu i gleda nas mrko – ne trepće, stroga i ozbiljna. Onda nam reče, prekorno:

„’Ostavite ih na miru! Što se iživljavate?’

„’Ajde, stara, ćuti!’

„’Majku vam vašu balavu! A ti, kako mi se to obraćaš? Znaš li ti ko sam ja?’

„’Ne mešaj se, stara!’

„’Balavče jedan, znaš li ti ko je moj sin? Moj sin je veliki čovek… A bio bi još veći samo da ne pije. Piće ga je upropastilo. A i takav kakav je, sve kol’ko vas tu na gomili ima mogao bi da pojede, onom jednom svojom rukom da sredi, balavurdijo nijedna… Moj sin je Dušan Prelević!’

„I ovi moji se, čak, pokunjiše i zaćutaše… i pustiše one klinke, ostaviše ih na miru. Zamisli!“

A onda i on naglo zaćuta, i kao da se ozbiljno zamisli, zagledan nekud ispred sebe.

„Zamisli!“, ponovi još jednom.

Potom me samo pogleda, zbunjeno se osmehnuvši.

Još je to bilo i mnogo pre nego što je Dule Prelević objavio svoju prvu knjigu – zbirku pripovedaka „Kako je umro Baš-Čelik“, koja ga je preko noći, takoreći iz zaborava i poluanonimnosti, ponovo dovela u žižu javnosti (dežurni kritičari ga odmah proglasiše velikim talentom, novom nadom domaće proze, beogradskim Bukovskim, uz žaljenje što se nije mnogo ranije latio pera, te je jedan takav talenat sve do tada ostao neotkriven). Pre no što će postati naširoko prihvaćen u našoj kulturnoj čaršiji – još dok je tavorio kao večiti autsajder i gubitnik, uronjen u alkoholna isparenja i svakodnevne ekscese što su ga obavezno pratili, i pre nego što je prestao da bude večiti „bivši“ – još jedan promašeni, izgubljeni slučaj.

Odmah se setih da sam i ja tu gospođu, isto tako, video – istina, svega jednom, onih davnih godina, na nekoj Preletovoj svirci u Domu omladine. Stajala je u masi, ispred bine, puna života, vedrine i neobične energije, iskreno uživajući u muzici njenoj generaciji potpuno stranoj… a da to uopšte nije delovalo lažno, namešteno.

I učini mi se, u tom času, pošto mi Vlada ispriča tu priču, da bih je ja, ako bih je slučajno opet video negde, sreo na ulici – odmah prepoznao, i posle svih tih godina.

U tome je, valjda, veličina jedne majke – da ceni prave vrednosti svoga sina, sina koji po svim građanskim i malograđanskim normama nije uspeo u životu, koji je prokockao sve pružene šanse, propao – tačnije rečeno. Koja se, iako svesna svega toga – ipak njime ponosi.

A to što su pripadnici naše intelektualne čaršije tek tada, posle Preletove prve knjige, „shvatili“ koliko on vredi – uopšte i nije važno. Oni ionako nisu bitni… Jedino što je zaista važno, to su – reč i muzika.

Shvatio je to čak i Vlada Amza, taj marginalac iz polusveta najgore vrste, na svoj sirovi, ogoljeni i nesuvisli način. Kao što je shvatio i veličinu te žene, Preletove majke. On, kojem će rođena majka, neposredno pred njegovu smrt, hladno proreći: „Zašto se vučeš okolo… Umri kod kuće, k’o čovek!“

I stoga, da sam kojim slučajem i upoznao Duleta, ne bih mu sigurno čestitao na ma kakvoj zbirci pripovedaka.

Čestitao bih mu na majci. Baš-Čelik majci.

A Amzu je, samo par dana posle tih majčinih reči, dok je bežao od prodavca s flašom vinjaka ukradenom u samoposluzi – zgazio kamion.