Fotografija: Ognjen Karabegović

OSTRVO NA KOPNU

…the Republic of Macedonia is a landlocked country…

Ko kaže da nismo imali more!
Nemamo ga sada da nam šljapka ispred praga
a jednom smo ga imali i u dvorištu
pa se ono samo povuklo, ostatak su nam uzeli
skupa sa kućom i nama, bezdomnim izbeglicima.

Gde bismo mogli bez mora!
Prognani duboko u kopno, ostali smo (mi, preostali)
sa njime u dosluhu (sa pupčanom vrpcom?) i preko 300 planina…
Što ako se sada zove (kao i nekad) – belo, crno, plavo –
ono je svaki dan isto i različno – ujutro, upodne, uveče…

Važno da je još uvek ovde, mada i zaključano u pećinama i ponorima –
plima nam tutnji u snu, oseka nas nasukava na stvarnost,
suša mu je so, plavetnilo – pučina bez horizonta i dna…
Mi smo, u suštini, na ostrvu preostalom od Potopa na kopnu,
na glečeru među stenama koji kopni od čežnje

za prvobitnim okeanom, s tragovima prekobrojnih u nama,
iz njegovog disanja u pulsu iz naših žila…
Na kraju krajeva – i zašto da ne? – i slane nam krvi –
kazna od greha istočnog što smo se napili bratske krvi,
zbog čega se do dana današnjeg more i ne pije.

Preveo sa makedonskog: Duško Novaković