U početku su bili „ludi cezari“. Obuzeti vlastitom pohlepom, vođeni uobraziljom, imperatori poput Nerona, Kaligule, Komoda doživljavali su vlast kao džinovski rast sopstvene ličnosti. Prema mišljenju pomenute trojice antičkih vladara, čovek, kome je u prirodi da bude car, biće je skoro božanskih sposobnosti. Njihove megalomanije rasle su na tlu svemoći carskog kulta, odsustva obavezujuće tradicije, dvora dostojnog tog imena, poltronstvu, strahu, koristoljublju podanika, uvek spremnih da podstrekuju i pravdaju suludije zamisli svojih vođa. U slučaju „ludih cezara“, slava kojom se kite i šepure nije više slava Rimljana već slava vlasti po sebi. Sva tri imperatora bila su ubeđena da vraćaju čovečanstvu „Zlatno doba“, a u suštini, tonuli su u najobičniji snobizam i mentalnu izopačenost. Neron je smatrao sebe najvećim pesnikom i vozačem dvokolica u čitavom carstvu, Komod je verovao da je najspretniji gladijator, a Kaligula sam Bog. Stoga su spektakli u pozorištu, recitovanja uz liru na gozbama, borbe u areni i na trkalištima bili mediji pomoću kojih su se carevi uzdizali nad narodom u najsjajnijem trijumfu. Privrženost vladaru bila je deo narodne tradicije, jer vladar je vladar, gospodar života i smrti, pa je običan svet cenio da je opasno biti javno protiv cezara, ali i često posledica koristoljublja samih dvorjana, koji su se nadmetali u licemerju i udvorištvu ne bi li zaslužili milost sa najvišeg mesta. Sva tri vladara skončala su nasilnom smrću. Kada se jed nakupio među potčinjenima toliko da je prevazišao svaki oblik koristoljublja, posezalo se za noževima. I tako se sve završavalo, prolila se krv na pragu palate ili u njoj. Narod je samo naknadno doznao da se nešto sumorno zbilo sa „ludim cezarom“ i nastavio svoj uhodani život. Zapravo, sve gluposti i opscenosti koje su pratile pomahnitale vladare ostale su dvorski problem. U vreme Nerona, Kaligule i Komoda, Rimsko carstvo je živelo normalno. Porezi su plaćani, vojska je obezbeđivala granice, niži činovnici bez ometanja obavljali svoje ustaljene dužnosti. Samo je dvor trpeo teret bolesti svojih gospodara i iskijavao njihove perverzije.
Moderno doba znatno menja ovu antičku poziciju „ludih cezara“. Razvoj nauke i tehnologije proširio je patnju potčinjenih sa dvora na čitavu populaciju. „Ludi cezari“ dvadesetog veka, Hitler i Staljin šalju milione ljudi u smrt i ruše čitave gradove. Usled sopstvene histerije i osvajačke pomame razara se ceo svet. I opet, u ovome dragovoljno učestvuju armije izmanipulisanih ljudi, odredi udvorica, grebatora, trabanata i podrepaša koji svojim nečasnim delanjem ili nedelanjem raspiruju strasti paranoičnih diktatora. Čaušesku, Idi Amin, Hajle Selasije kinje sopstveni narod do iznemoglosti. Norodom Sihanuk postaje političar sa najviše funkcija u istoriji čovečanstva. Međutim, ni to mu nije bilo dovoljno nego je morao postati i najveći pisac, novinar i sineast u svojoj kraljevini. Miloševićev autokratski režim ili hibridna tvorevina sastvaljena od mitomanije, nacionalizma, folklora, turbo-folka, javnog prostakluka svakojake vrste, prvobitne akomulacije kapitala i bezbednosnih službi, dovodi srpski narod u podrum Evrope, a završava se smrću ovog političara u stranom zatvoru.
Posvuda pritisak i represija. Nastaju logori smrti, gulazi, goli otoci, kazamati gde se odstranjuju nepoželjne rase, politički protivnici i slobodumni pojedinci.

U eri multikorporacijskog poslovanja i vladara iz senke, nastaju sirotinjska geta, izbeglički kampovi, doseljenički kvartovi i intelektualni zabrani. Dolazi do porasta nasilja, pogotovo među socijalno nižim slojevima društva, i pojave terorizma kao poželjnog načina političke borbe. Na sve strane raste fundamentalizam kao fanatička ideologija, bilo nacionalna, verska ili tržišna. Globalizacija nameće standardizaciju prema američkom modelu „prevrednovanja svih vrednosti“ čak i onim nacijama koje su vekovima bile zatvorene i skeptične prema kulturi belog čoveka. U zamahu je i ekstremni individualizam kao posledica dezintegracije modernog društva.
Megalomanija pojedinaca ne jenjava, ali za razliku od „ludih cezara“, vladari i moćnici današnjice na kolena bacaju čitav svet munjevitom brzinom. Reakcije su slabe i nedelotvorne. Video, interaktivni ekran, multimedija, Internet, virtuelna realnost: interaktivnost nas je porazila sa svih strana. Svuda je ukinuta distanca, nestala je scena. Nastala je sveopšta konfuzija termina i iščezla je mogućnost izricanja vrednosnog suda u umetnosti, u moralu, u politici, usled totalne relativizacije celokupnog dosadašnjeg sistema znanja. Između lojalnosti i pravog uvida sve je veći jaz. Pojedinac je razapet između prvrženosti određenoj instituciji, preduzeću, partiji, bratstvu i samosvojnog životnog stava. Moderni ljudi postaju tajni agenti svojih firmi, starnaka, lobi grupa u nadi da će dostići besramnu sreću, ili iz straha da ne ostanu na margini, obespravljeni i siroti. Život tada postaje ispunjen cinizmom i mizantropijom.
Bespogovorna poslušnost totalitarnih državnih sistema izrodila se u bespogovornu zaglupljenost potrošačkog sveta. Megalomanija „ludih cezara“ prosula se po vaskolikom čovečanstvu, pa posvuda mali tirani žive svoje skarednosti i opskurnosti. Dolazi do rapidne inflacije svesti i snažnog potiskivanja metafizičkih poriva. Nastranost je prerasla u nekontrolisano proizvođenje događaja, lučenje senzacija putem veštačkog multiplikovanja televizijskih sadržaja. Informacija je uvek tu, zabodena kao šilo u naš um. U slučaju katastrofa, novinari i reporteri su tamo i pre spasilačkih ekipa. Kada bi to mogli, bili bi tamo i pre samog događaja da ga izmisle ili izazovu.
Sa pojavom veštačke inteligencije san o postrojenom društvu pronalazi svoj vrhunac. Usaglašeni roboti postaju nosioci napretka u svetu bez obrisa ljudskosti. To više nije sf-roman, već puka stvarnost. Posvuda mašine sa kojima se komunicira. Bankomati, infopultovi, računari, virtuelni vodiči, ipodovi, dv kamere, sms i e-mail komunikacija, mesindžeri i ostali elektronski i digitalni ljudožderi. Moderan čovek se projektuje kroz razne tuđe identitete, ne teži autentičnoj životnoj filozofiji.

To je svet u kome živimo, svet okrenut na glavce, u kome se prošlost menja, a budućnost ostaje strogo kontrolisana, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, a granice između istine i laži iščezavaju u bljesku video projekcije. Svet u kome buja samo sebična ravnodušnost i u kome se nemilice krše prava čoveka da slobodno misli i dela. Nižu se samo fatalne strategije i potpuno gubi svrha postojanja. Ono što živimo jeste replika, replika na davno iščezli original.
Treba se suprotstaviti tom poprostačenju svakodnevice. Treba postaviti tako stvari da one deluju na posmatrača, da probude sva čula, da nateraju na reakciju, da budu alegorija nečega, izazov nekome, rizikovanje, izazivanje vrtoglavice.
Doba „ludih cezara“ je još uvek doba života. Doba smrti čoveka i kraj istorije nastupio je sa činjenicom da je vladar postao puka apstrakcija, čist hologram, što poput žiška zasvetluca u mraku svakodnevnog bitisanja. Svet je iskočio iz matrice, preostala je samo praznina i beskonačno ponavljanje, bujanje istog, tako banalnog i nehumanog.